Grad Bendera i Raskoljnikova

Tada sam imao 27 godina, a Sankt Peterburg se zvao Lenjingrad. Ako nastavim ovim ritmom, kada budem dolazio sledeći put imaću 81 godinu. Nadam se da ću biti u stanju da ga doživim na isti način.

Peterburg svakako treba videti. Bez obzira na to kako se zvao. Svaka epoha dala je ovom nenadmašnom gradu svoje ime. Ali on je ostao svoj. I sve je na svom mestu. Imali smo sreću da su naši domaćini – prijatelji rođeni u Lenjingradu i da su odlični poznavaoci svog grada, pa smo videli mnogo više nego što to standardne ekskurzije obezbeđuju. Naravno da smo videli Petergof, Carsko selo, Ermitaž, Isakijevsku sabornu crkvu, crkvu Spasa na krvi, Smoljni, Sampsonijanski i Kazanjski sabor, krstaricu Auroru, Petropavlovsku tvrđavu, ali smo videli i spomenik Ostapu Benderu i bili u ulici i ispred kuće u kojoj je prema Dostojevskom živeo Raskoljnikov i starica koju je on ubio. Pa smo onda bili u Kronštatu, ratnoj luci Petra Velikog i videli između ostalog i Morski sabor, a zatim smo, zahvaljujući ljubaznim i predusretljivim prijateljima stigli i do Velikog Novgoroda, najstarijeg ruskog grada, i videli veličanstveni spomenik istorije Rusije. Na kraju smo stigli da gledamo i obnovljenu premijeru baleta Šurale u Mariinskom teatru.

Čovek se uči dok je živ, jer posle nema vremena. Gledajući sveže ofarbanu krstaricu Auroru odmah mi je pala u oči britanska zastava. Pomislio sam da to Britanci hoće od ruske legende da prave nekakvu žutu podmornicu. Na moju zluradu primedbu, naša prijateljica se brzo raspitala i saznala da je to zastava za brodove koji više ne plove. Laknulo mi je.

Naša nedovoljna pripremljenost i slabo znanje ruskog jezika dovelo je do još jedne komične zabune. Slušajući o poreklu narodnog imena crkve Spasa na krvi (na ruskom jeziku SPAS NA KROVI), sasvim pogrešno smo pretpostavili da se car Aleksandar II koji je smrtno ranjen na mestu na kome je sada crkva i kome je crkva posvećena, nekako izbavio bežeći preko krova crkve.

Kada sam prvi put bio u Lenjingradu prisustvovao sam sceni u kojoj grupa građana bukvalno juriša na tek otvorenu knjižaru u kojoj se tog jutra prodavala tek objavljena knjiga. Sada me zanimalo da li su Rusi sačuvali svoju poslovičnu ljubav prema knjizi. Iz razgovora sa ruskim prijateljima sam saznao da toga još ima, mada u znatno manjoj meri. Globalizacija, trka za novcem (standardom) uzima svoj danak. Oni koji su čitali, čitaju sve manje. Izazovi nove epohe ne ostavljaju mnogo vremena za čitanje.

Čini mi se suvišnim opisivati neverovatno obilje kulturnih znamenitosti i spomenika, to se može saznati i preko interneta, ali za orijentaciju našim turistima kojih, uzgred, skoro da i nema (za deset dana nisam čuo ni jednu srpsku reč), cene u Peterburgu su slične našim. Benzin je mnogo jeftiniji, hrana je nešto skuplja, cigarete su jeftinije, a za kulturne i istorijske znamenitosti postoje dvojne cene. Za strane turiste su često dvostruke veće. Kasirke kao da imaju šesto čulo za strance, tako da moje uvežbano rusko „dva biljeta“ nije bilo od velike pomoći.

Na kraju moram da poručim: Idite u Sankt Peterburg, nećete se pokajati.