Grad koji nestaje

Jer tada izgreva onaj puni, purpurni mesec. To su usne koje poznajem. I ja to ne mogu da gledam. Tako nago, tako vidljivo svima, na nebu. Transparenti mog bola što lebde kao baloni. Decembar je moj mesec u Puli. I – grad pamti bitke, ratove, razaranja. Cvetanje pod Rimom, jednom, kada Pulu staviše na stranu Cezarovih umoritelja, Bruta i Kasija, jer je tadašnju, rimsku Pulu, osnovao Kasijev brat, Kasije Longin. Ovde su harali Mleci, vukli su kamene klupe iz Arene u Veneciju (o, taj grad je i od moje i vaše krvi, od svetlog sjaja našeg borja, kostiju i biserja), ovde su Austrougari sazidali prvi pulski hotel, otmen, beli kao istopljeni šećer i postavili mali, škripavi tramvaj, čija je prva stanica bio upravo taj hotel, „Rivijera“. On je imao čak i svoje novine. Danas, Pula cveta mekim sjajem, dok se u kamenitim krovovima gnezde laste i kiša prska po drhtavim jedrima brodovlja i senima jedrilica. Od jeseni 1904. do marta 1905. irski pisac Džems Džojs podučavao je engleski jezik u školi Berlitz, mrzeo je svaki sat proveden ovde. Pisci mrze sve što nije pisanje. Sve. Njegovi studenti uglavnom su bili austrougarski mornarički oficiri, što su stanovali u mornaričkom brodogradilištu. Za boravka u Puli Džojs je štampao satiru o Jejtsu. U isto vreme Brione je od malarije lečio i izlečio lekar i mikrobiolog Robert Koh. Kasnije će dobiti Nobelovu nagradu. Ali, drugo je Pula. Plitki poljupci neba i mora kod Arheološkog muzeja, bele kocke svetlosti, zagrljaji mutni, brzi, skriveni, kod Herkulovih, rimskih vrata, u kojima su uklesana imena osnivača grada. Letovi niski čiopa iznad Verude, Velsaline, Vergarole, Varkane, Vidrijane gde je bilo lako od mora i nerascvetanih kula borova i pinija kriti poljupce. Učenje da u životu čovek nema prijatelja. Nijednog. Nad jednim prozorom, oljuskanim, nemim, puzi lako loza, svetla i mlečna. Tamo traje moj san. U ponoć zemlja jarko odiše dahom mora, kiše i žalfije. Nad zavijutkom stepenica i dalje stoji antički, ženski profil, blag i nem. Niko ne obraća pažnju na njega. Oblik njenih kapaka, kredast, bolan, krije tugu. Milosnica nekog imperatora, možda. Nikada nećemo znati. Palcem prelazim preko njenih usana. Milo joj je. Dublje saginje glavu. Decembar je i tama se kao mrki pesak i magla navlači na grad. U mraku sijaju mutno bele kupole ovog setnog, bivšeg raja. Grad se u tami skuplja, na kiši drhti, posrće, slast izdiše iz njegovih pluća, kamenih grudi skrivenih tonama lavande. U ponoć Pula se smanjuje, saginje. Hristos već klonuo na krstu. A svetkovina sanjanja knjiga i dalje traje.