Grad mojih snova

 Želim da pobegnem negde i da se nadišem nekog drugog, lepšeg vazduha i da se ugrejem. Želim druge mirise, druge boje, ljude, vetrove, osmeh, pesmu… Da odem i da se dugo ne vratim. Glas vapijućeg se umirio prividnim zadovoljstvom i ja sam konačno mogla da utonem u san.

Stigla sam u Napulj – grad mojih snova. Ovde sve ključa od života i ja sam znala da je to tako. Sve nešto šapuće, smeje se, kamenčići po kojima gazim čudno odzvanjaju, vetar što se igra sa mnom, što mi se zavlači u kosu, zanosi me i čini me ludom. Našla sam se u jednoj popločanoj ulici gde su kuće sve spojene u jednu dugačku zgradu i svi prozori i vrata su otvoreni. Ljudi i deca ulaze, izlaze, vrište, smeju se, svađaju, ni na koga se ne obaziru i sve se može videti šta rade u svojoj kući. Nikakvog osećaja ili potrebe za privatnošću. Tu ima puno malih prodavnica, kafića, uličnih prodavaca i prodaju se mahom rukotvorine i voće. Na stepeništu ispred svoje kuće sedi jedno malo, slatko dete i jede špagete dok preko puta neki prodavac juri lopova što mu je nešto ukrao i psuje. Ovde se govori napolitanski, dijalekat u južnoj Italiji, i kažu da je bogat psovkama kao srpski, a možda i više.

Neki turisti su se popakovali u autobus i otišli na Vezuv. Ja sam pronašla zgodno mesto da popijem kafu, a Vezuv se sasvim lepo mogao videti i odavde. Ogroman je to vulkan i deluje strašno. Ali nije. On tiho i pitomo ključa i meštani kažu da se taj više neće ljutiti. Nekoliko puta se razbesneo, Pompeju je živu sahranio, ali to je bilo jako davno i više neće, kažu. On životari u ritmu svojih stanovnika i oni ga vole. Na Vezuvu je raznolik biljni svet i od vinove loze koja tu raste dobijaju se Hristove suze – vino koje ti slatko pali sluzokožu i od koga ti se plače od radosti – saznala sam to kasnije.

Žena koja me je poslužila kafom donela mi je i med. Rekla je da je to njihov med što se pravi od pomorandžinog cveta u koji su pčele zaljubljene i da ga moram probati. Neobično lepa je bila ta žena, crna, punačka, bujnih grudi. Nežna i dobra, od onih koje nesebično daju, svoje i sebe, iz sažaljenja i strasti u isto vreme. I ja sam se osećala prijatno i srećno.

A onda se začuo glas, tanak i mio, nekog čovuljka koji je, držeći u jednoj ruci slamnati šešir dok mu je druga bila na grudima, cvileo:

Teresa, io parto,

Bel idol mio!

Se piace a dio

Ritornero…

Ne znam kako se dalje piše, ali ide u prevodu ovako: Tereza, ja polazim, lepi idole moj! Ako bog da, vratiću se. Idem na istok, vraćam se na zapad, ako nađem koga, pisaću ti. Ne plači, krasna, ne plači, ne! Kad se vratim, uzeću te ja. Ta pesma me je navela na pomisao koja je pekla, štipala i stvarala gorčinu u mojim ustima: Kome bih se ja vratila? I zašto bih? Kad je ovde vazduh tako sladak, kad su ljudi beskrajno raznoliki, autentični, spontani, i kad ih drugo ne zanima do da budu dobri i srećni. Ovde se sanjaju erotski snovi, puni čežnje, ljubavi, iščekivanja, a kad se probude oni u stvari i dalje sanjaju, oni žive svoj san i ništa ne može da ih uzdrma i pokoleba, nikakva (i)realnost. I zato ću ja ostati ovde, ostaću izvesno vreme. Da odsanjam svoj san.

Probudila sam se u pola sedam, skuvala kafu, otvorila prozor i brzo ga zatvorila jer napolju sve vrišti od mraza, i mislila, još ošamućena, gde sam to bila. U Napulju? Ne, možda, ne znam. Možda bi trebalo da odem tamo? U meni počinje da raste neko ushićenje koje se većs prvim gutljajem kafe pretvara u kristalno jasnu ideju i konačnu odluku. Naravno, otići ću tamo i nikakva (i)realnost me neće pokolebati i u tome sprečiti.