Grad u znaku dva slova

Pošao sam iz Olborga, vozom. Grad nije spavao: iz dimnjaka se dim digao do meseca i ofarbao ga sivom, industrijskom bojom. Na peronu biznismeni i mladići žvakali su duvan i čitali novine. Niko nije gledao ni u koga. Ta slika mora da je tipična – mislio sam – u Jitlandu. Ta slika je sve što mi ostaje od Olborga.

U kupeu sam našao list „Metro“ i prelistao ga do pretposlednje strane da bih saznao nešto o vremenu- kad ljudi žive na Severu, onda postaju manijaci vremenske prognoze: „sunce“, „nebo“, „oblaci“, to su reči koje izgovaram daleko češće nego, recimo, „čovek“ i „osećanje“. Voz je prolazio pored gradova i sela, klizeći nežno, nordijski. Radovao sam se kuhinjama bez zavesa na prozorima, u kojima su se kretale tanane senke. Oduvek su mi bile zanimljive te jutarnje kuhinje pune života, karakteristične za sever, jer one kod nas, na Mediteranu, žive uveče, kada postaju bučne i mirišu na crno vino. Želja mi zaista nije bila da se udaljim od Skandinavije, jer to udaljivanje smatram bolnim, nego da posetim Bremen. Setio sam se rečenice mog nastavnika italijanskog jezika i književnosti, izgovorene jednog gimnazijskog dana kada smo bili posebno bezobrazni i bučni: „Imaćete čemu da se radujete tek kada budete videli Bremen!“.

Uistinu, u Bremen su me vodili slovo e i zelena boja (Brema, Bremen, Weser, verde, zelen…). Zelenu boju sam pronašao odmah na krovu Gradske kuće, izgrađene u baltičkoj varijanti gotskog stila, koja se slaže sa tamnosivim nebom, vetrom i kišom. Taj stil veže Bremen za svet severoistočne Evrope, za Poljsku, Estoniju i Belorusiju, za atamane stare Litvanije, te još za ćilibar i beskrajne ravnice.

Već od prvog dana, međutim, u prozorima te Gradske kuće ogledalo se slovo a, koje se i te kako tiče Bremena (Lega anseatica, Hanzeatska liga, Roland, Adamo, Adolfo, Adalberto…). Na glavnom trgu koji se, sasvim nemački, zove Marktplatz, stoji kip Rolanda, junaka slobode i simbola Bremena, koji važi za najstariji grad-državu na nemačkom tlu.

U gradskoj četvrti zvanoj „Šnor“, ljudi nisu hodali sa jasnim ciljem, nego su jednostavno šetali. Tamo su nestale veze između Bremena i severoistočnih gradova moje mašte, u kojima su parkovske klupe zarđale i svugde se šire mirisi votke i anisa. U Bremenu sam osetio znanu mi potrebu u susretu sa gradovima – da ostavim centar i da život potražim u novom delu grada. Ali na bremenskoj periferiji nisam našao ništa drugo do crvenu ciglu i štamparije, spektralne kafiće i slobodna mesta za parking. Povratak u grad je bio zaranjanje u tešeću lepotu. Tu u centru Bremena nema razlike između dana i noći: ljudi su u društvu ili se, kad su sami, primiču prozorima stana ili restorana; tu beleže, piskaraju. Čovek u centru grada obično traži čoveka očima ili hartijom.

Pre povratka u Skandinaviju, u krčmi, mislio sam na jednu sliku koja, od kad znam za sebe, stoji na zidu dnevne sobe u mojoj roditeljskoj kući: negde na kraju osamnaestog veka, ženica kroz prozor promatra zgradu koja je, čini se, milanski dom. Ko zna zašto baš ovde prvi put shvatih da ta ženica u ruci drži pisamce ili ceduljicu, da je njen pogled pun nežnosti i čežnje, da se slika verovatno zove „Pismo“.

U smeđem kupeu, pri povratku, muzika svakog mog povratka – Pat Metheny, „Travels“. Jitland me je dočekao hladan i vetrovit. Sad će one zore rumene kao večeri u Otrantu, na Istoku; sad će subote u pivnici i šetnje ulicom Paradisgatan. Prozor koji prolazi kroz Dansku nudi mi tako tužne severne večernje kuhinje – osvetljene, a prazne.