Grčka: U Atini sa Bajronom

Statua prikazuje Grčku kao devojku koja na pesnikovu glavu stavlja grančicu palme, kao simbol besmrtnosti. Otkrivena je 72 godine posle Bajronove smrti. Umro je 18. aprila 1824, tri meseca posle 36. rođendana, u ribarskom selu Misolongiju, pod turskom opsadom, posle „iznenadnog i jakog napada groznice“.

Lečen je puštanjem krvi… Telo je preneto u Englesku, a kažu da mu je srce, i bukvalno, ostalo u Grčkoj.

Osim ulicama, trgovima, hotelima, Grci su Bajronovo ime davali i svojim sinovima, a nekoliko Bajronovih lokni (prema Svetlani Slapšak) čuva se u vitrini atinske biblioteke Genadion. Od 2008. godine u Grčkoj se 18. april obeležava kao Bajronov dan.

„Najvatreniji i najzloglasniji“ među romantičarima, Atinu je prvi put posetio 1809, na putu ka Troji (po uzoru na Leandra, preplivaće Helespont – Dardanele). U martu 1810. vraća se u Atinu („da učim savremeni grčki“) i ostaje godinu dana.

Stanovao je u manastiru podno Akropolja. U pismu prijatelju javlja: „Preda mnom je Himet, Akropolj je iza mene, desno je Zevsov hram, pravo ispred mene stadion… E, gospodine moj, kakav je to položaj…“

Manastir je stradao u požaru, ali je sećanje na Bajronov boravak uklesano u jedan stub pored obližnjeg Lisikratovog spomenika.

Mnogo je terasa u Atini s kojih se može gledati Akropolj, ali najprirodniji izbor je hotel „Bajron“, u Ulici Bajronovoj, 2-3 minuta hoda od ovog manastira.

Naravno da ćemo baš tu popili kafu, i baš odatle slikati Partenon (koji se Gustava Krkleca „dojmio… svojom jednostavnošću, punom neke strahote, strogom poput zakona, beskrajan i silan kao da su ga gradili giganti“).

Bajron je stanovao i u starom kvartu Psiri, danas jednom od „must see“ mesta Atine, šarenom, živom, punom taverni, galerija, kafića, umetničkih ateljea, malih prodavnica, noćnih klubova, sa fasadama prekrivenim grafitima i muralima. Iznajmio je stan kod udovice engleskog konzula, majke tri kćeri.

U kući na uglu ulica Agios Theklas i Papanikolis, gde je počeo da piše „Childe Harold’s Pilgrimage“, pesnik se, prema sopstvenom priznanju, u sve tri devojke zaljubio, ali je čuvenu pesmu „Maid of Athens“ posvetio najmlađoj, Terezi, koja je imala samo 12 godina. “ Give, oh, give me back my heart“, cvili vodeći pesnik romantizma. Poznavaoci Bajronog života kažu da s devojčicom „nije imao ništa“; ne zato što bi bio s raskida – „bad boy“ XIX veka više je voleo dečake.

U Grčku je došao još jednom, jula 1823, „ne žaleći ni truda ni novca“ za pomoć ustanicima. U jednom pismu, međutim, kaže da Grcima „preti veća opasnost od njihove nesloge, nego od Turaka“. Žali se i na njihove bankare: „Pokušali su da mi naplate kamate za moj sopstveni novac…koji sam doneo s namerom da ga potrošim za njihovu stvar.“

Svoje poslednje pismo iz Misolongija završava ovako: „Stvari se dosta dobro razvijaju, i mi se nadamo da će biti još bolje sada kada su Grci dobili zajam…“

Zvuči poznato, zar ne?