Nešto niže, preko puta je manja prizemna Nišlićeva kuća. Za razliku od Apostolovića, ima gostoljubiv izgled.
Prostrana veranda je u ravni ulice, maltene dopire do trotoara, spremna za zdravljenje sa komšijama, pozivanje na slatko i kafu, dugo letnje ćaskanje. Oko nje je veliko dvorište sa pomoćnim zgradama. Ispred jedne od šupa, na kerećoj prostirci, izležava se pas gročanske rase, na moje zivkanje, jedva podigne glavu i par puta mane repom, znak da je dobro vaspitan. Kuća je u vanrednom stanju, gomila nameštaja i kutija zagušilo verandu, nigde nikog, kod kapije razapeta nekakva traka, znak da se spremaju radovi?! Nadam se radu nabolje.
Nešto dalje, nizbrdo je most koji je zauzeo fensi kafić. Gvirnem preko ograde. Gročanska rečica leti je jedva potok, odlazi u prostran i lepo izgledajući park, pa dalje u Dunav. Kad se pređe most, sa leve strane je stara Savićeva mehana. Drvena veranda se prostire celom bočnom stranom iznad reke. Pretpostavljam da se sa verande ulazilo u sobe za noćenje. Prisećam se da sam nekad davno tu bio sa tečom i nekim njegovim vinarima. Tad je to bila rasna kafančina, zadimljena, pomalo čađava, sa blajhovanom kasirkom kod šanka, kelner u izgužvanoj beloj bluzi, pronosio je litre belog iz bokala, to vino se štrckalo sodom, rakija pila iz čokančeta, kafa služila sa džezvom i ratlukom, za decu bila samo malina. Na zidovima bilo istaknuto: Ne služimo pijane goste, Čast svakome, veresija nikome i Ne pljuj na pod. Gosti nisu baš bili trezni, pod je bio klizav i lajmovan, čitava ulica odjekivala od kafanske galame. Danas je tu kineska radnja. Na ulaznim vratima vise šlaufi, lopte, suncobrani i veštačko cveće svakojake vrste. Ali i to nekako ne smeta, izgleda čaršijski, može da se proguta.
Ima još puno toga u toj lepoj i urednoj čaršiji da se vidi, čak i novije zgrade, pa i novi spomenici, vešto su uklopljeni, nimalo ne narušavaju duh starog centra. Gročani su ponosni na svoju čaršiju. Zbog tornja crkve, koji na visu pridržava nebo i vidi se iz svakog čaršijskog ugla, nekome se pričinila Sv. Fema i Rovinj, pa je Grocku nazvao Dunavski Rovinj. Kad bolje pogledaš, može biti tako.
Ipak, najveće iznenađenje je na desetak koraka od uređene čaršijske pešačke zone. Kafana Stara Grocka smeštena na ćošku, raskrilila se u dve ulice, okrečena belo, sa ćeramidnim šeširom, autentičnim hrastovim prozorima, iznad ulaza starinska svetiljka, unutra gotovo nedirnut stogodišnji ambijent. Proputovao sam prilično Srbijom, al tako očuvane, spolja i iznutra, stare kafane više nema nigde. Pravo mesto za kafu. Bez oklevanja sam ušao. Odmah s vrata, grupa gročanskih poštara me dobrodušno pozva za sto da ne sedim sam. Ispade odlično društvo, imalo je šta da se čuje, ti poštari svašta toga znaju o Grockoj i Gročanima, što jeste i nije za javnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.