Grozni (3): Restorani šik, kič i skupi

Danas je nedelja, odlučila je da se šeta sa unukom. To retko rade. Obično ostaju kod kuće i gledaju televiziju. Išli su u restoran, na Bulevaru Putina. Svi su ti restorani šik, kič, i skupi. Naručila je pljeskavicu s pomfritom a unuk nije hteo da jede: „800 rubalja (oko 1000 dinara) sam ostavila u restoranu, a dete nije htelo da jede“. Previše je mali da razume koliko su pare bitne; čvrsto drži u ruci zastavicu, zeleno-crveno-belu zastavicu, okreće je i gledajući koluta očima desno i levo; izuzetno je mirno i ćutljivo dete, kao da je uplašen. Nosi belu majicu na kojoj piše „Firenze“ i vidi se crkva Santa Marija del Fjore. Valentina nije nikada napustila Grozni. Nije videla ništa drugo sem svog rodnog grada. Sanja da putuje, želela bi da vidi Italiju i Španiju ali zna da nikada neće realizovati svoj san. Moskvu je videla na televiziji i ima utisak da je Kremlj ogroman, bez kraja. Uzme za ruku svog unuka i ide ka velikoj fontani, u park između džamije i nebodera. Fontana je besplatna. Voda je voda, u Čečeniji kao i u Španiji. Ali je Španija daleko, možda se čak nalazi na drugoj strani meseca (mi koji ne podnosimo nepravdu – ali je samo ne podnosimo a ne radimo ništa konkretno protiv nje – ukrcaćemo se u jedini avion koji iz Groznoga ide u inostranstvo, u Istanbul. Ukrcaćemo se u tri ujutro, dok Valentina i njen unuk još spavaju. Noć će da sakrije stid na našem licu a kad sunce bude svanulo već ćemo biti daleko, udisaćemo duboko sveži vazduh na Bosforu, zadovoljni što smo pobegli kao prebijeni pas iz Čečenije, spuštene glave kako nas ni ruski ni turski policajci na granici ne bi mogli pogledati u oči).

U večerašnjem izdanju vesti govori se mnogo o predsedniku Razmanu Kadirovu, sinu bivšeg predsednika Čečenije koji je bio ubijen bombom na stadionu u Groznom 2004. god. Krivci su bili islamski pobunjenici. Državna televizija Čečenije emituje celu šetnju Kadirova u novom parku glavnog grada, koji je bio otvoren na dan kad se slavi Dan čečenske žene. Kadirov, s dugom bradom i u vojnoj uniformi, šeta se držeći u ruci telefon; snima sebe i decu koja ga prate i stalno grle. Građani su mogli da prate celu šetnju uživo, preko Instagrama. Kadirov koristi društvene mreže da bi obnovio stari sovjetski kult ličnosti u modernom smislu. Ali koristi i stare metode: njegova slika se nalazi na svakoj državnoj zgradi. Na levoj strani on, na desnoj Putin. Ta dva predsednika imaju potrebu da potvrde da nema jednog bez drugog; da je moć u Čečeniji duboko u rukama Kadirova, ali da to ne bi bilo moguće bez Putinove saglasnosti i podrške. Sve dok ova dva predsednika budu na vlasti, mir je siguran i zbog toga ih čečenski narod voli. Nemoguće je predvideti šta će se desiti posle njih.

Uveče se Bulevar Putin puni; šetaju se tri devojke; jedna od njih ima girlandu na glavi, druga drži u ruci sivu sijamsku mačku. Deluju srećno i bezbrižno dok idu ka nacionalnom muzeju, gde policija s oružjem u rukama garantuje mir i sigurnost.