Gruzija/Kavkaz: Manastir na Kazbeku

Niz njega su, s ruske strane, stizali osvajači i turisti, a uz njega su se, s gruzijske strane, peli Staljin, Majakovski, kahetijsko vino i mineralna voda Boržomi.

Ovim putem prolazili su Gribojedov, Puškin i Ljermontov.

Puškin je napisao nekoliko pesama inspirisan usputnim mestima, posebno manastirom Svete trojice – Gergeti, podno jednog od najviših kavkaskih vrhova, Kazbeka.

Upravo ka njemu smo se uputili, jer nam se u podnožju Kavkaza učinilo da su planinski prevoji prohodni.

Put vodi dolinom reke Aragva, pored srednjovekovnog utvrđenog zamka Ananuri. Reku blizu mesta Pazanauri formiraju Bela i Crna Aragva, koje se slivaju sa obronaka Kavkaza.

Dolinom Bele Aragve počinje uspon na Kavkaz serpentinama, kojima se savladava visinska razlika od preko hiljadu metara.

Serpentine su obavijene maglom, ali se preko reke naziru obrisi snegom pokrivene planine. Ljermontov, u „Junaku našeg doba“, opisao je dramatiku uspona; ni sada nije mnogo drugačije.

Na kraju serpentina je moderni skijaški centar Gudauri.

Na visini je prohladno, spuštaju se oblaci i počinje sneg.

Od Gudaurija nastavlja se uspon, do kultnog mesta na ovom putu: Rusi ga zovu Krstov prevoj, a Gruzini – Džvari prevoj.

To je najviša tačka puta i na njemu se nalazi (ruski) spomenik koji svedoči o izgradnji puta i (gruzijski) krst svete Tamare.

Na spomeniku označena je nadmorska visina – 2.395 metara i godina – 1697.

Od Krstovog prevoja do gradića Stepansminda (po Svetom Stefanu), nekada Kazbeka, put se spušta prema reci Terek.

Sa strane puta postavljeni su betonski branici koji štite od lavina, a ponegde put vodi kroz tunele.

Terek se ukazuje s leve strane kao široko korito puno oblutaka kroz koje teče brza reka; rečno korito mora da primi prolećne bujice.

Okolo su planinski masivi, koji se pred gradićem sužavaju, da bi formirali čuvenu Darjalsku klisuru na granici Gruzije i Rusije; kažu da je u starom veku ona bila zatvorena gvožđem okovanom kapijom („Kavkaska kapija“).

Od Stepansminde prema manastiru krećemo sa lokalnim vodičem; vejavica se ne stišava, zatvara put visokim nanosima.

Od sela Gergeti mora se pešice.

Najzad vidimo obrise manastira.

Nekoliko koraka do manastira jedva je moguće preći od snažnog vetra i snega.

Teška vrata se s mukom otvaraju.

U manastiru gori peć na drva i toplo je.

Pored peći je monah, čita.

Začuđen, srdačno prima slučajne goste; možemo se zagrejati, oporaviti, razgovarati.

Manastir je jednostavno oslikan; podignut u 14. veku i služio je za sklanjanjne najdragocenijih gruzijskih relikvija pred neprijateljima.

Kazbek se ne vidi od snega i magle, ali se oseća njegovo mistično jedinstvo s manastirom, kao kod Puškina: „Tamo bih, u ćeliji iznad oblaka/ U susedstvu boga hteo da se sakrijem“ („Manastir na Kazbeku“).

Nazad nas je čekao put na koji je vetar nanosio sneg, jedva prohodan. Toga dana bili smo zadnji putnici, pre nego što je zatvoren.