Gruzija: Na putu ka Jerevanu

Sunce svojom snagom gnječi zelenu travu na livadama; automobili veoma brzo prolaze podigavši za sobom oblake prašine koji dugo lebde u vazduhu. U podne, sunce je u zenitu i nema traga senke, niti ispod retkog niskog drveća koje stoje pored puta, niti blizu zidova starih kuća u malim selima blizu granice. Granični prelaz se pojavi odjednom, iza jedne široke krivine. Kombiji koji neprestano spajaju Tbilisi i Jerevan, pošto javnog prevoza skoro da nema, iznenada uspore i putnici koji su već bili zaspali naglo se probude. Granični prelaz je sastavljen od dve duge i niske zgrade na krajevima mosta nad rekom Debet.

Sa gruzijske strane vidi se samo visoravan sa svojim smeđim poljima koja se neprimetno spuštaju ka dolini reke Mtkvari, na čijim obalama se nalazi i Tbilisi. Putnici izlaze iz kombija i čekaju strpljivo u redu dok im policajci ne pregledaju dokumenta. Preko mosta, prve uzvisine najavljuju velike planine koje se šire od severa Jermenije pa do Irana; tačno ispod njih, sudaraju se evroazijske i arapske tektonske ploče, koje su pre nekoliko miliona godina poklopile okean Tetis. Ono što je davno bilo dno okeana sad se nalazi na visini od 1.800 metara i nastavlja da se penje ka nebu sa svojim fosilima riba i morskih životinja, koji su ostali zarobljeni na dnu mora, među kamenjem i blatom; njihov oblik je tako ostao urezan u kamenu. Sudaranje ploča nastavlja se i dan-danas; zbog toga je Jermenija osuđena na strašne i tragične zemljotrese.

Niko ne pazi na ono što se dešava u utrobi zemlje i putovanje ka Jerevanu, kao i sam život, ide dalje. Geološka apokalipsa možda nikad neće ni stići, ili će stići u drugoj epohi kad čovečanstvo ne bude više naseljavalo planetu. Posle granice, autoput ka Jerevanu se penje sve više i više; na početku, šume od hrastova se smenjuju sa šumama kavkaskih borova, da bi nakon toga pejzaž postao ogoljen.

Stari prodavci voća i povrća koji sede na ivici puta čekajući da se neko zaustavi na kratki odmor, gledaju krišom i poluzatvorenim očima automobile koji stalno prolaze. Sede ravnodušni ispod velikih šarenih suncobrana, puše cigare ili grickaju semenke. Deca su pored njih i ostaju nepomična, umorna od sunca i vrućine; njihova glava često viri iz hrpa zeleno-crvenih mrlja lubenica koje stoje na zemlji, na asfaltu mesta za parkiranje, pored puta.

Odjednom, posle dugog tunela, autoput se spušta ka jezeru Sevanu, najvećem na Kavkazu. Od jezera ka Jerevanu treba samo sat vremena, kombiji sada mogu da daju gas zato što je autoput širi i ravan. Glavni grad je blizu i njegovi prvi soliteri se pojavljuju u daljini.