Gubici iz Blagodata

Ovoga puta zapis vodi u Krivu Feju, gde je 1967. počela izgradnja rudnika simbolično nazvanog Blogodat. Posao nije bio nimalo lak, investicija velika. Rudnik je lociran na nadmorskoj visini od čak 1.922 metra na egzotičnim obroncima Besne kobile istočno od Vranja, a na teritoriji sela Kriva Feja.

Nekada davno ovu tada bezimenu planinu preplavljenu pašnjacima naselili su nomadi koji su sa sobom doveli i zlatnorune ovce, konje i goveda. Među nomadima najlepše žensko čeljade, kako veli predanje, bila je Feja. Ona se kao u kadrovima filma „Cigani lete u nebo“ nadmetala sa muškarcima u svim veštinama jačeg pola – jahanju, košenju trave, bacanju kamena s ramena… U pokušaju do ukroti obolelu kobilu, Feja ju je zajahala, a kobila koju je prethodno, po predanju, ujeo besan pas ju je zbacila sa sebe. Feja je slomila nogu i do kraja života ostala hroma. Otuda naziv sela Kriva Feja, a planine – Besna kobila.

Rudarska istraživanja i analize ovog područja koje su započele skraja pedesetih godina prošlog veka ukazivala su na to da ovde ima 7,2 miliona tona rude bogate olovom, cinkom, ali i zlatom. Krenulo se u kapitalnu investiciju u koju je ondašnji Kombinat Trepča iz Titove Mitrovice uložio 450 miliona dinara. Za transport rude iz utrobe zemlje, izgrađen je tunel dugačak 6.886 metara. U to vreme bio je to najveći rudarski tunel u Evropi. Ruda je železničkim kolosekom izvožena iz utrobe zemlje. Godišnja proizvodnja kada je rudnik otvoren 7. septembra 1974. projektovana je na 345.000 tona.

Od te količine rude dobijalo se oko 16.000 tona koncentrata olova, 21 tona cinka, 86 tona kadijuma i blizu pola tone srebra. Planovi su predviđali da se uz dodatno ulaganje od još 120 miliona eksploatacija poveća na 550.000 tona. U rudniku je bilo zaposleno bezmalo 3.000 radnika, uglavnom inženjera i rudara. Kriva Feja je živela svoj rudarski život iz mraka u mrak. Zorom pre izlaska sunca rudari su se železnicom odvozili u sedam kilometara udaljeno okno. Izlazili su po zalasku sunca i svoju radost i tugu utapali u domaću rakiju i kafansku muziku.

Vremena su se menjala, pa su raspadom zemlje u Blagodatu počeli da kopaju gubitke. Smanjivala se proizvodnja, odlazili rudari. Rudnik je u skladu sa situacijom, simbolično promenio naziv u Grot. Većinski vlasnik kapitala je sada „Trend kompani“ iz Jagodine. U rudniku radi oko dve stotine radnika, najmanje rudara. Tresu teška vremena ovdašnje rudare. Sada tek po koji penzioner sa setom prepričava priče o podzemnoj železnici kojom je godinama upravljao legendarni čika Ljuba Stojanović, o srećama i za rudnike uobičajenim nesrećama sa nekakvom posebnom tugom kada pogine neko od kamarata.

Istorija je u ovom slučaju lepši deo biografije Krive Feje i rudarstva na jugu Srbije. Budućnost nudi neizvesnost, čuvajući duboko u utrobi zemlje nove izazove za neka bolja vremena i za neki novi početak, koji sasvim sigurno neće biti isti kao što je to bilo pre nešto više od četiri decenije kada je sve počelo. Možda će u nekim vremenima pred nama neki novi nomadi stići na Besnu Kobilu i u Krivu Feju da ispišu neke nove redove za neki novi vremeplov. Zato ovde tačka. Ili možda tri tačke jer se priča nastavlja, kao što je i davno počela u 13. veku.