Gutenberg među Vranjancima

U hronologiji štamparstva sledi ime Dimitrija Jovanovića Kaculje, koji je 1910. štampao u varoši vranjskoj „Vranjski pokret“, list za privredu, trgovinu i književnost. List je izlazio nedeljno, a glavni i odgovorni urednik bio je Andreja J. Ristić. Među prvim knjiga koje su ovde štampane jeste i ona Milana G. Perišića, „Treći srpsko- turski rat“ 1913. godine.

Nakon oslobođenja u prvom ratu 1918. godine, među desetak zanatskih radionica istorija pominje i Štampariju „Novi svet“ vlasnika Vojislava Đorđevića, koji je kupio stare i za to vreme već prevaziđene mašine od Jovanovića. „Novi svet“ je radio od 1920. godine do 1948. kada je vlast nacionalizovala štampariju, ipak zadržavajući Đorđevića kao radnika. Pošto je Vranje električnu energiju dobilo 1929. godine, dotle su štamparske mašine bile na ručni pogon, ali to nije smetalo da se štampa više listova.

Nabrajamo one koje stari Vranjanci još uvek drže u pamćenju, a retki primerci se čuvaju kao relikvije: „Glas Pčinje“, list koji je izlazio svake subote (1924 -1927), „Vranjske novine“, list koji je izlazio prvog i petnaestog dana u mesecu, na četiri strane (1931 -1934), „Naše selo“, mesečnik koji je štampan u Vranju i Beogradu (1932 -1940). A kada su nabavljeni ruski slovni znaci, stvoreni su uslovi za štampanje „Sokolskih novina“ i to, zamislite, na ruskom jeziku. List je izlazio mesečno (1934 – 1941).

Ostaje zabeleženo da je „Novi svet“ pored redovnih izveštaja banaka, lokalne gimnazije, štampao i knjige Andre Popovića „Daskalove priče“(1927), dr Mihajla Al. Petrovića „Stočne bolesti“( 1927), Hadži Todora Dimitrijevića „Jugoslovenski leksikon“(1931) te knjigu Dragutina S. Vlajinca „Načelo slobodnog sudijskog uverenja u krivičnim parnicama“ (1934).

Dok je Vranje avgusta 1944. godine još bilo pod okupacijom u strogoj ilegali odštampana je na makedonskom jeziku brošura „Prvo zasedanje Antifašističkog sobranja narodnog oslobođenja Makedonije“ na 74 strane. Istoričari smatraju da je ovo prva knjiga štampana na jugu Srbije u oslobođenoj Jugoslaviji, pa je otuda i štamparija dobija ime „Nova Jugoslavija“, 1948. godine kada je nacionalizovana. Od 1949. „Nova Jugoslavija“ radiće u prostorijama hotela „Vranje“, pod kontrolom Agitpropa, u okviru koga su delovali i bioskop i knjižara, a rukovodioci su bili Tane Barbače, Bome Berberin i Mile Povijenac.

Vreme tranzicionih vetrova zaokružilo je krug kao i u slučaju zemlje čije ime je vranjska štamparija nosila. Nema više Jugoslavije, a sredinom devedesetih utihnule su i mašine u „Novoj Jugoslaviji“. Vranjanci će priznati da je u vreme šezdesetih i sedamdesetih godina ovo preduzeće bilo stecište građanstva i da industrijalizacija Vranja i dolazak radnika iz sela u grad nije uticalo na kadrovski sastav ovog preduzeća. Pamte se rukovodioci Dušan Stanković i Vojislav Marinković – „čika Voja štampar“.

Majstori knjigovesci, radnici na dvobojkama, montažeri, rasuli su se iz „Nove Jugoslavije“ po malim vranjskim štamparijama kojih je sada u gradu dvadesetak. Ponekad se prisete dobrih vremena, koja jesu bila socijalistička i crvena, ali nikako crna poput nepresušne štamparske boje.