Njujork Tajms izvestio je 19. juna 1913. da je prethodnog dana do Elis Ajlenda iz Hamburga doplovio najveći putnički brod koji je ikada plovio morima i okeanima.
Data je i njegova slika uhvaćena na Hadsonu – u odnosu na brodove koji su se desili oko njega delovao je kao Guliver prema Liliputancima. Izdužene figure, elegantan, istovremeno snažan, gospodario je scenom. Bio je to Imperator.
Za Njujork je ovaj Big Lajner krenuo sedam dana ranije – zapamtimo ovaj datum – 11. juna 1913: bilo mu je ovo prvo putovanje. U knjigama možete naći njegove parafernalije – o konjskim snagama, gazu, broju kabina na osam dokova, o čvorovima koje je postizao na otvorenom – uzgred, izgleda da je vozio pedesetak kilometara na sat – o razmetljivoj raskoši njegovih salona i rimskih bazena, o kuhinji koju su vodili kuvari londonskog Karlton-Rica. Imperator je ušao u plovidbu godinu posle tragedije Titanika. Bio je još moćniji, prkosan dokaz – rečeno pomalo filozofski – da straha nema, i da, kako su verovali stari Grci, ploviti se mora: ja koji zazirem od velikih voda zato se valjda i divim njegovom poduhvatu. Da stišam, međutim, malo patetiku, njega nije stvarala samo nepokorna nego i pragmatična ljudska priroda: okačio je bio na sebe prekobrojan venac čamaca za spasavanje. Zato, dabome, što ih očajni Titanik nije imao dovoljno. Srećom, nikad mu nisu trebali.
To, međutim, ne znači da je imao lagodnu istoriju, lišenu svake drame. Naprotiv. Ukratko: posle Prvog rata dopao je američkoj pobedničkoj vojsci čiji su se vojnici iz Evrope njime prevozili kući, razmećući se posle fronta po njegovim prostorima perverzne lepote. Iz američkih ruku, kao moneta kojim se raskusurivala ratna šteta, dopao je šaka Englezima. Oni su ga stavili u pogon, promenili ime, i Imperator je, sad Berengeria, vukao kao tegleći konj, sve tamo do 1938. Tu mu je bio kraj.
Ali, nije umro. Iza njega ostala je čitava mitologija. I danas se trguje njegovim malim modelima, kupuju se na aukcijama dopisnice koje su slate sa njega (?), imate njegove menije na jelovnicima (u hamburškom Muzeju pomorstva, recimo), evo vam na slici i marke koju je nemačka pošta jednom davno izdala u njegovu čast. Ja sam u hamburškoj luci kupio njegovu figuru na limu, 19 evra, kič. Kazaću vam i zašto. Zatekao sam se tamo 11. juna ove, 2017, tačno u dan 104 godine nakon prvog Imperatorovog isplovljavanja odavde. Otišao je najpre do Sauthemptona pa potom za Njujork. Par puta se usput naherio, ali sve se dobro svršilo. E sad: u tome slavnom brodu, na njegovoj premijeri, među pet hiljada ljudi, sasvim sigurno među onih blizu dve hiljade u potpalublju (koji su se najpre podavili u Titaniku), bio je, prema brodskom dnevniku, moj deda iz Like, na svom putu u Obećanu zemlju. NJegovu sam ja senku, i stope tražio u hamburškoj luci koje je on ostavio pre 104 godine. Nikad se inače nismo ni čuli ni videli: pre nego što sam se rodio, on je poginuo (u Drugom ratu) marširajući sa Rusima, na Nemačku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
