Hamburg (2): Zanimljiva pedagogija ritma

I dalje je sumrak, mada je deset sati uveče i treba se priviknuti na sever i drugačije poimanje dana. Ćaskajući se vraćamo u joga studio, koji će nam četiri naredna dana biti dom i centar našeg malog sveta.

Pred klubom u dvorištu šapućemo, da ne bi uznemiravali stanovnike dvorišta u kojem se nalazi, no, poneseni smo energijom ponovnog sastanka i stalno jedni druge utišavamo i smejemo se, kao deca na velikom odmoru. I dalje je sumrak, mada je deset sati uveče i treba se priviknuti na sever i drugačije poimanje dana.

Ćaskajući se vraćamo u joga studio, koji će nam četiri naredna dana biti dom i centar našeg malog sveta.

„Pedagogija ritma“ i „Ritmičke koreografije“ su radionice koje vodi Santi Seratoza, španski bubnjar, pedagog i (telesni) perkusionista. Nevino, kroz igru, razvija ritmičke matrice povezane sa pokretima, koje se izvode u jednom krugu, gde su nam partneri levi i desni sused, ili u dva kruga, unutrašnjem i spoljašnjem, gde se partneri menjaju, jer se krugovi rotiraju u suprotnim pravcima. Vežbe su vrlo zahtevne, zasnovane na disocijaciji, pokretu i menjanju strana.

Kada razvijemo i naučimo koreografiju, pušta modernu dens muziku (koja mi para uši), ali se vrlo zabavno poklapa sa ritmičkim plesom i svi je radosno prihvatamo. Tek na kraju zajedničkog rada, kroz razgovor saznajemo da je ovakav način rada namenjen mladima: cilj je da se stvori sigurno (i njima poznato) okruženje, gde se nepoznati element (telesne perkusije i pokret) i poznati (dens muzika) spajaju u pokret koji okupira pažnju, a navodi i da se komunicira sa drugima i izađe iz sebe.

To je meditacija u pokretu, gde smo prisutni ovde i sada, što se suviše retko dešava u našoj svakodnevici.

Zatim prelazimo kod majstora, Austrijanca koji živi u NJujorku, Maksa Polaka, koji jednako jednostavno komunicira sa hiljadama ljudi u Minesoti, praćen simfonijskim orkestrom, i sa nas četrdesetak u velikom studiju, u kojem se dešavaju i zajedničke aktivnosti svih učesnika.

NJegova radionica, „Neparni ritmovi i klave“, je fokusirana na kubansku muziku, a akcent je na nogama (jer je on step plesač) i tapšanju na vrlo karakteristične načine (klave su štapići, koji imaju afričko poreklo). Učimo ritmičke module karakteristične za kaskaru i tumbu, takođe, gradeći ritmički orkestar koji odjednom pulsira u desetodelnom ritmu, koji kao mantra briše granice između početka i kraja fraze, prestajući da bude nešto što brojite i postajući nešto što živite, dok se krećete i plesom svirate.

Pevamo „Un golpecito, na’ mas“ (samo još jedan udarac, ništa više), omaž Horaciju „El Negro“ Hernandezu, kubanskom bubnjaru i saradniku muzičara poput Santane, koji se snažno oslanja na kubansko muzičko nasleđe, gradeći na njemu sopstveni izraz. Zapravo je taj još jedan udarac (beat) ono što je savremeno u ovom muzičkom modelu, a što ga potpuno pomera i čini izuzetno neobičnim za izvođenje, uz sve sinkope koje već sadrži kubanska muzika.