Hamburg (4): Beketova hamburška dramaturgija

Brzo ću vam dati dokaze za to. Radomir Konstantinović. Pustio bih ja bio njega, ali nije hteo on mene, to je ta situacija. Persona dramatis ne samo moje knjige, nego i poslednjih pet godina moga života, bio je u Hamburgu 1962. Hamburg je, prosto, bio stanica jednog njegovog velikog evropskog putovanja. Ne bih, međutim, imao mnogo priče o tom boravku, osim ako ne bih išao da je izmislim. Sve što se zna je sledeće: Konstantinović je odseo u Pansionu Oberhof, u ulici Oberštrase 112, ali, šta je bilo pre a šta posle, kud se sve kretao, šta je radio, ne zna se. Ne znam. Možda je išao do radija, hamburški radio igrao je njegove komade (možda je išao da pokupi honorar?), no, to može biti samo pretpostavka. Zapravo: jedna jedina izvesna stvar stoji u jednoj docnijoj njegovoj belešci, da je bio u Zoološkom vrtu. Da, Hamburg ima čuven Zoo, a Konstantinović ih je obožavao. (Koliko sam primetio, posebno majmune u njima.)

Sve ovo podataka stalo je zapravo u jedan Beketov telegram, poslat Konstantinoviću iz Pariza u Hamburg, koji vidite i na slici uz ovaj tekst. Danasova dopisnica objavljuje ga prva. Konstantinović je od prijatelja Beketa zamolio izvesnu adresu u Holandiji (koja je bila sledeća stanica njegovog putovanja), i Beket prijatelj nije bio lenj. Sve je onda ispalo tako beketovski: sa malo reči, tačnije rečeno, sa minimumom reči. Ili još tačnije: gotovo bez reči. Telegram kao beketovska drama. Ima na kraju samo ono „Iskreno“, „Najbolji pozdravi“, „Sve najbolje“, ili kako već hoćete da prevedete Beketovo francusko „Amities“.

E sad: u Hamburgu su živeli i stvarali pisci koji su zadužili ne samo nemačku nego i svetsku kulturu. Eno Lesinga Gotholda Efraima pred pozorištem, u kojem je bio intendant (ili možda dramaturg, ne sećam se), i u kojem je pisao „Hamburšku dramaturgiju“. Ili eno Hajnea ispred Većnice ovoga slobodnog i hanzeatskog grada, u čudnoj pozi mislioca koji rešava zagonetku sveta. Zadržaću se na njima dvojici: iako su mi u neku ruku bliski, skoro rođaci, jer oni su obavezno pitanje ispita na studijama književnosti, ostavljao sam ih po strani – gurao u stranu, poštenije kazano – hteo sam da znam gde je to bio Konstantinović, gde mu je stigao Beketov telegram. Ulica postoji, lepa i senovita, gotovo da je izvan grada, ali pansiona više nema. Sad su na njegovome mestu otmene i skupe izgleda ordinacije. Tako to biva.

Bitlsi su iz Hamburga već bili otišli kad su u njega 1962. svratili Konstantinovići. Ali, svi smo mi ovih dana bili u tome gradu (svi su se oni vratili sa mnom): i Bitlsi, i Konstantinović, i Beket, i Lesing i Hajne, i šetali smo zajedno po njemu i ja, i njihove senke, i sav ostali bogovetni svet.