Hamburg (5): Plešući, pulsirajući koncert

Prepun znanja o brazilskoj kulturi i tradiciji, predavač stalno insistira da poveže mitologiju, religiju, priče, istoriju domorodačkih kultura i robova iz Afrike koji su tu doseljeni, kao i njihovog opiranja Zapadu, koji ih je u više navrata pokoravao, sa pesmama i ritmovima koje predaje. Ova istorija je duga 400 godina, a kulture su neraskidivo povezane, stvorivši potpuno novu. Dupla radionica od tri sata ili jednostruka od sat i po su, ipak, prekratke za tako nešto; no dobijamo neke nagoveštaje. Učimo ritmove kapoera (capoeira), batuk (batuque), ižeša (ijesha); pesmu o boginji Oba, snažnoj ratnici (kao brazilska Amazonka, koja je odsekla svoje uho, kako bi napravila supu svom mužu – kome se supa nije dopala!) iz religije Tambor de Mina. Izuzetno istančan izraz koji postiže različitim vrstama tapšanja, na primer, preciznom dinamikom, telesnim perkusijama koje su u isto vreme i ples i pesma, dok ritam teče kroz njegovo telo, a izvođenje deluje samo kao ispoljavanje unutrašnje muzike. NJegov sajt je http://barbatuques.com.br/en/?team_member=charles-raszl

Radionica koju zajednički vode Rasl i Šic je nadgradnja, jer u isto vreme deo grupe izvodi argentinski, a druga dva različite brazilske ritmove. Grupe su organizovane kao nekoliko koncentričnih krugova, od kojih se svaki kreće u sopstvenom ritmu i pravcu i u nekim delovima pesme se sastaje sa drugima; ritmički tokovi koji odgovaraju jedni drugima i tvore zajedničku bogatu poliritmiju. Plešući, pulsirajući koncert u kojem izvođači uživaju kao slušaoci, kada se potpuno prepuste telesnoj memoriji i energiji grupe. Osmesi, pogledi, svest o pripadnosti muzici koja nas ujedinjuje, a koja bez nas ne bi postojala.

I završna improvizacija: svi učesnici festivala, opet u nekoliko koncentričnih krugova, sa četiri „dirigenta“ koji donose teme koje grupa ponavlja: telesne perkusije, ples, pesma, pokret, sve je dozvoljeno i dobrodošlo, dok doprinosi stvaranju sa drugima, ili nasuprot njih. Zatim se vođe grupa menjaju, a prethodne vođe postaju izvođači. Menjaju se melodijske i ritmičke linije, dinamika se usijava, pa splašnjava, osećamo različita raspoloženja „dirigenata“: nervozu i nesigurnost ili želju za upravljanjem i postavljanjem izazova, umor, sreću, kao i njihove različite karaktere, koji bivaju osvetljeni još jasnije u neizvesnosti i inventivnosti koju nužno nosi svaka improvizacija. Na kraju završavamo sa melodijom koju smo naučili na prvoj, zajedničkoj, radionici svih učesnika: zaokružili smo ovaj dugačak put od četiri dana na najlepši i najlogičniji, muzički, način. Oko stotinu ljudi iz dvadeset zemalja zajedno muziciraju, smeju se, plešu i pevaju, uče i razmenjuju znanja. Tako dragoceno iskustvo da je šteta što se na sledeći festival mora čekati još godinu dana!

Za ovo iskustvo dugujem zahvalnost, pre svega, Klemensu Kinetu, telesnom perkusionisti iz Minhena, koga sam imala sreću da upoznam na našem koncertu u Frajes Muzikcentrumu, poslednjem na februarskoj turneji sa nemačkim kolegama Ezel – dublpunkt – kom (Esel:com) i koji mi je otkrio postojanje festivala Bodi ritam Hamburg (Body Rhythm Hamburg).