Hans Kristijan Andersen – sinonim za detinjstvo

Mladi Hans je imao više prepreka u odrastanju, bio je izuzetno nesigurna i povučena osoba. Mučilo ga je siromaštvo slabo pismene porodice i lični izgled, zbog kojeg je često bio zadirkivan. Na to se kasnije nadovezala i rana smrt oca, posle koje se majka odala alkoholizmu.

Sa sedam godina su mu roditelji omogućili posetu pozorištu, a to iskustvo ga je motivisalo da počne da piše i da se oproba u glumi, igri i pevanju.

Sa 14 godina odlazi u Kopenhagen, sa željom da ostvari uspeh u pozorištu i pokaže svoj talenat. Međutim, postojala je dobra šansa da se putovanje pokaže kao neuspešno.

Iako nije prošao na audicijama, uspeo je da privuče imućnog pravnog administratora koji će mu finansirati dalje školovanje u privatnom internatu.

Ambicija ga je održala u životu i pored svih odbijanja.

Svoje prvo delo je napisao 1829. godine nakon završetka školovanja. Nije se njim proslavio, ali je dobio stipendiju za putovanje po Evropi, gde će dalje da razvija svoj stil pripovedanja.

Tokom svoje prve posete Londonu upoznao je Čarlsa Dikensa, svog omiljenog pisca. Prijateljstvo se nije dobro završilo, prilikom posete domu Dikensona ostao je duže nego predviđeno i morao je biti zamoljen da ode.

„Potiskivao je svoju prošlu porodičnu istoriju, negirao svoju društvenu klasu i trpeo poniženja posle poniženja u svom žestokom nastojanju da postane član danske više klase i evropske književne elite. Andersen je bio izuzetno narcisoidan, sitničav, zabrinut i umišljen“, napisala je Džeki Vulšlager (Jackie Wullschlager) u biografiji pod imenom „Hans Kristijan Andersen: Život pripovedača“.

Andersen je napisao 156 bajki od kojih je većina zapravo napisana za odrasle. Među najpoznatijima moramo istaknuti „Ružno pače“, „Carevo novo odelo“, „Malu sirenu“ i „Princezu na zrnu graška“.

Na početku karijere, kritičari su zanemarili njegove bajke – više su cenili napisane romane, od kojih je „Improvizator“ veoma značajan. Tek će kasnije steći globalno priznanje sa svojim bajkama, inspirisanim narodnim pričama, ali i originalnim idejama.

Pružio je mnogima baš ono što je njemu falilo u odrastanju – radost i sigurnost.

Zalutalo „ružno pače“ je oduvek znalo da je drugačije i zbog toga ga mnogi nisu prihvatali, ali da mu nije pružena šansa, kao ni Andersenu, možda ne bismo imali priliku da vidimo koliko su neverovatni na svoj jedinstven način.

Nikad se nije prilagodio onom što većina ljudi naziva „normalnim“, nije mogao da bude nešto što nije. Ostao je čovek neobičnog izgleda i još neobičnijeg karaktera.

Prema njegovim zapisima u dnevniku, može se zaključiti da se borio sa svojom seksualnošću. Frustracija se odrazila na njegove neuzvraćene ljubavne poduhvate.

Sugeriše se da su njegove lične emocije i konflikti prikazani metaforički u određenim likovima, koje je osmislio.

Da bajke nisu imitacija života pokazuje to što nije dočekao svoj srećan završetak, u 67. godini doživeo je nezgodan pad sa kreveta. Zadobijene povrede, ali i dijagnoza raka jetre su mu otežale poslednje tri godine života, provedene u samoći.