Heklicom i iglama od Homolja do Evrope 1

Milica Bainović

Kako žene iz vrletnog Homolja, gde je sve manje stanovništva i mogućnosti za zapošljavanje, mogu da dođu do posla i zarade, istraživao je lokalni Urban siti radio iz Požarevca navodeći jednu inventivnu ideju pretočenu u praksu.

Drevni običaji, mistična verovanja, burna istorija, netaknuta priroda – kada se pomenu Homolje i Žagubica, prva asocijacija obično su planine, šume, hajdučija, nepregledna stada, živopisne nošnje, pravo mesto za planinarenje i odmor… Ipak, iz godine u godinu, istok Srbije broji sve manje stanovnika. Jer – gde naći posao?

U zagrljaju planinskih masiva, na putu ka Crnom vrhu, smestio se Krepoljin. Ovo mesto, koje je sredinom šezdesetih godina prošlog veka bilo i opštinska varoš, danas ima manje od 2.000 stanovnika. Čitav kraj oslanja se na rudnik u obližnjem Jasenovcu.

No, posla za žene gotovo da nema. Zbog toga je zlata vredna vest da su Krepoljinke pre nekoliko meseci, poput žena sa Zlatibora, počele da zarađuju iglom i heklicom. Milica Bainović, mlada dizajnerka, posle života u Salcburgu i Milanu, odlučila je da se vrati u Srbiju i spoji tradiciju i modu. U rodnom selu, odsnovala je Udruženje pletilja „Vunena“, okupivši nezaposlene žene i penzionerke.

Miličine maštovite zamisli, njihovi vredni prsti pretvaraju u neobične modele, koje sa ponosom nose dame u Austriji i Švajcarskoj. Za malo mesto, poput Krepoljina, velika stvar! Milica je sa nama podelila neke od slika iz radionice Vunena, fotografije omiljenih modela, a otkrila nam je i da planira učešće na sajmovima, da se nada širenju posla, kao i da sanjari o sopstvenom farbanju prediva…Milica kaže da je zamisao o povratku u Srbiju došla postepeno.

– Imala sam ideju da pletem džempere, zapravo da osmišljavam isključivo pletene i heklane kreacije. Pre tri godine počela sam time da se bavim i kroz rad sam upoznala nekoliko pletilja. Vremenom sam shvatila da taj naš rad treba ozvaničiti. Odlučila sam da nastavimo da pletemo moje kreacije u okviru zvaničnog udruženja, kaže Milica Bainović.

„Vunena“ je osnovana u aprilu 2016. godine, a zasad ima 14 članica, većinom žena koje su ostale bez posla, penzionerki i mladih nezaposlenih majki.

– Svaka žena ima mogućnost da posao organizuje prema svojim obavezama, jer sve one uglavnom rade kod kuće i pletu kada završe ostale poslove. Rad u Udruženju je dodatni prihod u domaćinstvu, koji je svima dobrodošao. Interesovanje je veliko i Vunena stalno povećava broj članova, kaže Milica Bainović.

Čudno ili ne, tek Vunena svoju vunu ne pribavlja od homoljskih stada, već iz EU.

– Volela bih da smo u mogućnosti da bukvalno sve kupujemo od lokalnih proizvođača, međutim, materijali sa kojima radimo nisu dostupni u Srbiji, tako da uglavnom sve uvozimo, a stiže nam putem kurirske službe, pojašnjava naša sagovornica. Pletiljama Vunene, opština Žagubica obezbedila je kancelariju u krepoljinskom Centru za kulturu, pruživši tako podršku umetnici koja se vratila u svoj kraj i oživela tradicionalan način izrade odeće

Cene i do 200 evra
– Dužina pletenja zavisi od toga koliko su modeli komplikovani, a mesečno pletilje Vunene izrade do 50 komada odeće. Cene džempera su između 100 i 200 evra – u zavisnosti od kvaliteta prediva i vremena potrebnog za izradu. Kreacije prodaju uglavnom preko interneta, ali i u nekoliko butika. Kupci su najčešće iz Austrije, Švajcarske i Srbije, ali i iz drugih zemalja Evrope, iz Amerike…