Herceg Novi (1): Razglednica iz zamišljenog grada 1

Postoji grad koji često obilazim. Do njega se najbrže stiže zatvorenih očiju. U njemu bezbroj stepenica još uvek nose naše korake, a miris tame i olujnog vetra sa obale – poziva na ples.

Najlepša destinacija iz mašte – grad pod Orjenom, pun kamenih ploča i hramova u kojima se pale sveće da isprate našu ljubav. Bogovi su ih samo iz tih razloga podigli. I do njih se stiže nizom stepenica, baš kao i do mnogih važnih stvari. Zato ja putujem mislima. Tako se neću mnogo umoriti. U njemu je ostala jedna priča. Prepričavanjem ne gubi prvobitni zanos. Vremenom se, kao i kamenje, preobražava u poemu u kojoj likovi nikad ne gube svoj karakter, već samo oblik, ponavljajući se u različitim verzijama. U tom slučaju kamenčići menjaju boje pod disperzijom svetlosti. Pod mesečinom imaju poseban sjaj.

Nije to zamišljeni grad ali u njemu se najlepše mašta. Možete se odmoriti na klupici pored obale. Pogled je neverovatan. Stvarno postoji i iz njega stižu najlepše razglednice. Na njegovim ulicama možete sresti baš one ljude koje dugo niste videli, a nakon toga će vam dugo titrati osmeh. Ushićenje izazvano slučajnim susretima ume da probudi radost ali i sećanja. E, ona će već povući na dno. Ako nemate ronilačku opremu, tada se spremite da duboko udahnete. Tih šest godina koje sam provela šetajući pristaništem s kojeg su otplovili baš svi brodovi koji su mogli da nas prevezu na neko otvorenije mesto ostale su dokovima. Kontrast zelenog kolorita sa nežnim bojama mora utapa se u azurnu i slatkastu teksturu.

Talas koji je prosuo stih, prevrnuo strofu, nastavio je pevanje u olujnoj transformaciji. Ne čine ga samo misli boljim već hrabrost odluke. Odlazak nije uvek kukavičluk. Uvek brže zaboravi onaj koji je otišao prvi. Ostavljeni ne gube previše. Njima ostaju koraci, ulice i kameni zidovi. Još uvek je tamo, na istom mestu jedan grad ponosan između svojih tvrđava, svedok mnogih ljubavi. Hvali se slobodom duha, nesvestan da je slab da se odupre plimi vremena koja gazi i moćnije. Do njega ima više puteva. Onih najužih, starih, novih, kopnenih, morskih i poneka vazdušna linija.

Ja biram zamišljenu, zatvaram oči putujući u mašti. Oblačim crne haljine i puštam da se vuku po pločnicima. Raspletene kose žalim svoju ljubav. Crne čizme gaze prošlost. Vraćaju kroz dim cigarete muziku vetra.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari