Nedostaje mi možda više ambijent grada u kojem se živi kao i pre nekoliko vekova. U miru i polako. I korak je sporiji. Na trgu pijanista previše očekuje od publike koja ne razume zašto njegov bol treba da bude i deo njihovog.
Zavodi ih melodijom dok drhtavim rukama podiže poklopac klavira. Devojka u kratkoj plavoj haljini stvara magiju prstima. Violončelo proizvodi tonove koji se prelamaju. Oboje izvan vremena u kojem zatečeni žude za ljudskim dodirom. Zauzvrat pružaju izrezbarene tonove koji struje vazduhom. Vetar raznosi papire na kojima su stihovi pratili note. Deca trče unaokolo sakupljajući ih.
Galeb ima odgovore, sada kad je zaustavljen iznenadnim padom. Slomljenog krila uzalud pokušava da poleti. Nemoć vodi svojim prečicama. Moje putovanje počinje i završava u istoj polaznoj tački. Na mestu gde smo se prvi put sreli. Pristanište ne postoji više zbog nas. Idealno u svom zamišljenom trenutku čeka bolje dane. Satovi su ostali zaustavljeni. Zvona sa trga najavljuju buđenje, a ljubičaste puzavice priljubljene uz kameni zid dočaravaju kolorit Mediterana. Lako je napraviti suvišan pokret, i pokvariti savršenstvo trenutka koji bih želela što duže da zadržim.
Detalj koji se kao ukras izbegava, uranja u kič jutra. Budim se zagrljena tišinom. Odolevam treptaju. Držim još dugo oči zatvorene. Mnogo je stepenica po kojima želim da umorim uspomene. Odzvanja „Tajno moja… niz ulice“. Pučina kao paučina hvata u zamku nemire. Mnogo je razgovora koje treba oživeti, suočiti se sa sobom. Snaga lepote pruža utehu kao jedina kompenzacija za bol. Fokus je na savršenstvu trenutka. Treba ga ovekovečiti. Tek kasnije, kada mine bol, biću spremna da ponovo otvorim oči. Biće to znak da sam se vratila. Ponovo, sa istog mesta mogu da ispratim plimu i oseku. Čudan je osećaj srastanja sa prirodom. Udišem ozon. Katamaran saobraća neumorno. Pristaje, a ja ostajem na istom mestu gde su nam se pogledi prvi put sreli, kao neznancima koji dugo nakon susreta razmišljaju odakle se znaju. Oboje zatečeni na mestu koje je sudbina označila kao opasnost, odlazimo na suprotne obale, u nadi da ćemo se možda jednom ponovo sresti u nekom sledećem životu, kada se karma oduži. Meni samo preostaje da zatvorim oči i zaplovim ka nekom boljem i mirnijem jutru, a kada doputujem u svoj izmaštani grad, poslaću vam još nekoliko razglednica. Obećavam!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
