Hidra (2): Nebo nad Peloponezom

Moja ćerka, koja je sedela preko puta mene u restoranu, okrenula se i pogledala koga ili šta ja to fotografišem, zatim se tajanstveno nasmejuljila i meni se učinilo da je htela nešto i da kaže…

Supruga, koja je pratila njen pogled, odmah je rekla:

– On veoma liči na Tebe…

Ja sam još jedan put pogledao na fotografiju, pa na njega, a zatim i na ćerku :

– A zašto se ti još uvek smejuljiš?

– Jako ličite, saglasna sam sa mamom…

– Ali šta tu ima tako smešno? Nisam hteo da to pitanje ostavim otvorenim.

– Vidi se da je oženjen i da u njemu ima nešto tvoje. Ćerka i dalje ne skida taj zagonetni osmeh sa lica…

– Šta tu ima moje? Isti šešir, brada. Majica, kratke pantalone, šta još? I po čemu vidite da je oženjen? Zar svi oženjeni muškarci izgledaju tako izgubljeno?

– Kako misliš izgubljeno?

Razgovoru se priključuje moja supruga kojoj se ranije naš dijalog učinio neinteresantnim. Jednim od onih „njihovih filozofskih od kojih posle boli glava“. I koja je palila neizvesno koju po redu cigaretu. Sedeli smo i čekali feribot koji bi nas posle izleta na ovo interesantno ostrvo vratio na kopno:

– Zašto misliš da su svi oženjeni muškarci izgubljeni? Tvoj otac, nadam se, nije takav. A možda su, za vas devojke, svi oni izgubljeni zato što su oženjeni?

– Daj, mama, pogledaj molim te, kako on gleda „nigde“ i sam Bog zna o čemu misli!

Ja sam se nasmejao u sebi, ali sam se nečim odao i obe su me upitno pogledale. I dok su produžile da se među sobom raspravljaju šta gube, a šta dobijaju oženjeni muškarci i o čemu bi mogao da razmišlja neznanac koji liči na mene i zbog čega sam se ja osmehnuo… nebo nad Peloponezom je počelo da menja boju i odjednom je postalo crno, kao ponoć bez mesečine nad Egejem… Čovek na keju je i dalje mirno sedeo i gledao u zamišljenu tačku u daljini…