Hilandar (2): Vino, poj i tišina

Biblioteka i posebno hilandarska riznica čuvaju i danas dragocene spise, ikone i druga dokumenta. Imali smo priliku da zavirimo samo u njen deo. To što se tamo nalazi vas tako zatekne i ostavi ne samo bez reči, već i bez daha.

Požar koji je buknuo iznenada usred noći 4. marta 2004. je uništio veći deo manastira, ali je na sreću poštedeo riznicu, glavnu crkvu i manastirsku trpezariju koje su sagrađene u 14. veku pod nadzorom i sredstvima kralja Milutina.

Najveći procvat manastir je doživeo za vreme vladavine cara Dušana, što je i razumljivo jer je u to doba cela Sveta gora bila pod njegovom vlašću.

Za vreme kuge koja je harala sredinom 14. veka, ne samo Evropom već i ovim prostorima, car Dušan je jedno vreme proveo u manastiru, a za njegovu suprugu, caricu Jelenu, posebnim kanalom je bio odvojen pirg (kula) Svetog Vasilija sa crkvicom, kako bi se ispoštovao zakon da ženska noga ne može kročiti na Svetu zemlju.

Ne samo među vernicima već i ostalim hodočasnicima, Hilandar je poznat po svom gostoljublju kao jednoj od značajnijih hrišćanskih vrlina.

Nešto nam je nagovešteno, što iz priča onih koji su bili, što dolazeći ovamo i potvrđujem da je sve tačno. Od rakije izuzetne, blage, duševne arome (ne znam kako bih je drugačije opisao) ali koja greje dušu i krepi telo, do vina koje smo pili u trpezariji za vreme obeda, posle jutarnje i večernje službe. Utisak je svakako obogatilo sve što je tome prethodilo, i protokol prilikom dolaska i smeštaja, i služba, i manastirski red i poredak što bi rekli ruski hodočasnici koji su bili zajedno sa nama.

Sama trpezarija koja može da primi možda i više od 200 duša (nisam brojao, ne videh i ne čuh podatak) ali to više radi njenih razmera, visokih zidova oslikanih žitijem svetog oca i sina, svih apostola, svetaca, prizora iz Biblije, pleni u svim doživljajima i budi sva čula…

Na stolu vas sačeka paradajz, kriška sira, parče hleba, vrč vina, ali za svakog isto, što me, naročito za paradajz veselilo u želji da dokučim kako su, tako poređani, ”svi isti do jednoga”. Posle znaka koji daje najstariji, poslužilo se i jelo, posebnim znakom se da do znanja kada se može početi sa vinom, a za to vreme na pojnici, kaluđer na koga je red, čita sledeću stranicu iz žitija sveca čiji je dan na redu.

Vino je bilo očekivano dobro, ali je nadasve prvoklasno, od loze uzgajane posvećenošću i dobročinstvom. Izgledaće neverovatno, ali je tri puta potvrđeno da je vino koje smo pili iz bureta sa vinograda koji su zasadili Dobrica Ćosić i Dejan Medaković. Po tome ih u Hilandaru pominju.