Sa alpinističkom ekspedicijom krenuli smo prema Himalajima. „Idite zapadno od uobičajene rute, brže ćete stići!“, rekli su nam. Bio je to žestok prevoj; sa mukom, gotovo puzeći, prešli smo preko ledene kore – učinilo nam se da smo istog časa zakoračili na drugu planetu.
Sa druge strane su bile visoke porozne stene, gole i suve sa prašnjavom zemljom. U sredini je mala visoravan sa nekoliko naselja ispod nas.
„Šta je ovo… dajte mi mapu! Kako da ovo „parče“ nije nigde ubeleženo? Ili smo možda zalutali!?“, govorio je vođa ekspedicije.
U šupljini tačkaste stene i zaštićeni od ledenog vetra, pomno smo pretraživali:
„Evo ga! Mustang. To je Mustang srećnici… Vi i ne znate na šta smo naišli!“, uzviknuo je Žan-Pjer, geograf po struci i ushićeno gledao u jedva vidljiva slova na karti.
„Odavno sam čuo za tu tibetansku enklavu „okovanu“ i ukleštenu među najviše vrhove, neispitanu i nepristupačnu. Divlju… ali, niko nije znao gde se ona nalazi, kakvi su ljudi.“
Tako smo sasvim slučajno otkrili jedno zaboravljeno mesto. Stanovnici ove pokrajine strancima dugo nisu dozvoljavali pristup. Dočekivali su ih neprijateljski, nisu ih primali pod svoj krov tako da su spavali u vrećama i jeli sopstvenu hranu. Vreme je prolazilo – ponuđeni novac učinio svoje – i oni su popustili.
Mo-Stang, kako ga zovu njegovi žitelji, leži na visini od 4.000 metara i stešnjen je u maloj udoljini koja se nalazi između Indije, Kine (Tibet) i Nepala.
Gazimo po prašnjavoj zemlji sa retkim vlatima niske trave i idemo prema najvećoj kući okrečenoj u belo. Ispred nje se održavala procesija.
Oko utabane čistine se okupilo mnoštvo sveta. U sredini su ljudi obučeni u bogato ukrašene odore jarkih crveno-žutih boja. Na glavi nekih su šeširi sa perjem na vrhu. Izgovarajući reči molitve oni izvode ritualni ples. Dvojica sede duvaju u neobično dugačke trube naslonjene na zemlju, a jedan golišavih ruku povremeno udara u gong. Ovaj izuzetno pobožni narod molitvom priziva bogove vetra da budu milostivi i da im ne isuše neplodna polja, ne pogase vatre na ognjištima – da im daruju više hrane
U ovom podneblju bez kiša, voda je prava dragocenost. Da se osiguraju ljudi su napravili sistem kanala, pa kad se u proleće sneg počne otapati, voda putem prokopanih kanala otiče u velike rezervoare. Kasnije, u letnjim mesecima, žitelji Mustanga će odatle navodnjavati ovsana polja – osnovne kulture ovog naroda.
Procesija još traje… na počasnom mestu u šarenim stolicama sede stariji čovek i mladić; obojica sa interesovanjem posmatraju predstavu. I oni su odeveni svečano u svilenu odeću žute boje sa dugačkim belim šalom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
