Radoznalost može da pomeri granice: Dečak iz Hirošime vodi turiste kroz grotlo bačene atomske bombe (FOTO)

Sigurna sam da bi bilo manje rasizma jer bi se deca odmalena učila protiv rasizma i diskriminacije. Kad bi pogledali njegovu sliku, kad bi pogledali njegove oči videli bi da je on bio dečak kao i svaki drugi, da ne treba nikoga osuđivati, a ponajmanje mrzeti ili ubiti samo zbog boje kože“, kaže Duška Jovanović sestra Dušana Jovanovića, trinaestogodišnjeg dečaka koji je svirepo ubijen pre 27 godina.

Ona godinama traži da se park na Slaviji u blizini mesta na kojem je ubijen nazove njegovim imenom.

Da dečija radoznalost zaista može da pomera granice i učini mlade generacije boljim od prethodnih pokazuje i primer jedanaestogodišnjeg dečaka Šan Sasakija koji već četiri godine turiste vodi Memorijalnim parkom mira u Hirošimi, a koji je nedavno vodio i grupu novinara iz ove regije koji su u Japan došli na poziv japanskog Ministarstva spoljnih poslova.

“Video sam ovu zgradu i pitao sam se zašto je još uvek tu iako je u vrlo lošen stanju. Istraživao sam i pitao sam majku. Ona mi je rekla šta se desilo u Hirošimi pre 79 godina. Tada sam poželeo da širim mir i da se nikada ništa slično ne ponovi”, kaže Sasaki na tečnom engleskom objašnjavajući kako je počeo svoj volonterski rad, pokazujući zaštitni znak Hirošime, Kupolu, jedinu zgradu koja nije skroz srušena.

Tu Sasaki i počinje svoju turu, otkrivajući onima koji ne znaju, da je pre bombardovanja ovo bio izložbeni industrijski prostor i dva razloga zbog kojih je Kupola opstala. Jedan jer je imala puno prozora koji su popucali i pritisku vazduha omogućili da prođe kroz njih i oslabi ga i drugi jer je zbog kupole pritisak bio raspodeljen ravnomerno i sa strane.

Kako bi turistima, koje vodi dva ili tri puta mesečno, bilo zanimljivo, a i kako bi što više toga zapamtili i naučili, Sasaki svoju turu vodi kao zanimljiv kviz, pa ima svoju oslikanu knjižicu sa pitanjima i ponuđenim odgovorima pa svako može da pogađa tačan odgovor.

On naravno zna sve odgovore i još više od toga, ali njegovi drugovi nisu toliko zainteresovani za ovu temu, čak ni za njegov „posao“.

Drugovi nisu, ali našoj malog grupi koju Sasaki predvodi, pridružuje se još turista oduševljenih što dete zna toliko toga i tako se profesionalno odnosi prema „klijentima“.

– Ne pričam mnogo o ovim stvarima sa drugarima jer ih to ne interesuje puno. Mislim da je važno da mnogo ljudi nauči o miru, ali moje drugare više zanima sport – priča on.

Kaže da je peti razred i da u školi još nisu učili o tome šta se desilo u Hirošimi.

– Ima puno teorija koje iz nekog razloga nisu u knjigama i na internetu. Ali ono što sam naučio sa Jutjuba je da su bombu bacili da bi naterali Japan da se preda i da se završi Drugi svetski rat – priča Sasaki.

Osim interneta koji je, u potrazi za informacijama istraživao sa majkom, deda mu je dosta pričao o prabaki koja je bila jedna od preživelih bombardovanje.

– Ona je već umrla, ali mi je deda pričao priče o njoj kada sam postao vodič. Imala je 12 godina kada se to desilo i preživela je jer je bila u kući, ali je bila izložena radijaciji. Umrla je sa 69 godina – kaže.

Upitan šta za njega znači mir odgovara da je to smeh i „biti srećan“.

– Iako je svet u miru niko nije srećan zbog toga zaista. Moramo da budemo zaista srećni da bi bilo mira. Ako se ponovo isto desi u svetu, kao što se desilo u Hirošimi i Nagasakiju, to neće btii dobro za okolinu i ljude koji budu povređeni. Neću da se to ponovo desi – kaže.

Njegova poruka svetu je “Samo budite srećni”.

– Dobro je biti drugačiji. Ne budite ljuti na druge kulture. Naučite sebe da je ok biti drugačiji – poručuje on, a šetnja parkom nas dovodi do ogromnog zvona mira.

Objašnjava da se u zvono udara u nadi za mirom. Pita nas zašto u vodi oko zvona ima puno lokvanja. Niko od nas to ne zna, pa nam kaže da je to zbog toga što su lokvanji stavljani na rane preživelima.

Dok se približavamo spomeniku žrtvama i večnoj vatri koja će biti ugašena kada na planeti više ne bude nuklearnog oružja, deli s nama svoj strah od nuklearnog oružja.

– Možda ga neko iskoristi bez dozvole – zabrinut je on.

Kaže da razmišljanje o tome na koji način uništiti nuklearno oružje i dodaje da nije samo nuklearno oružje opasno već i hidrogensko.

– Sumnja da je uništenje svog oružja moguće. Postoje dve opcije za uništavanje. Možda u pustinji ili je upotrebti u ratu što je definitivno loša ideja. Energiju za bombu treba da iskoristimo za nešto lepo – detinje naivno misli i očekuje on.

Večnu vatru okružuje voda i Sasaki nas pita znamo li zašto ima vode, iako neki od nas znaju, puštamo ga da objasni.

– Posle eksplozije, preživeli čija je koža bila bukvalno ispečena i pod velikom radijacijom, su preklinjali da im se da voda da piju. Međutim, vojnici koji su došli prvi u pomoć ranjenima nisu im je davali jer im je to bilo zabranjeno. Zabranjeno, jer je u nekom od priručnika pisalo da će voda naneti još veću štetu organizvu u takvom stanju. Veliki broj ljudi, koji je preživeo atomsku bombu, umrlo je od žeđi. Zbog toga ovde stalno ima vode za duše umrlih – priča nam i polako završava svoju turu.

U Japanu je, gotovo obaveza, ili se bar smatra učtivim, da poslovni ljudi imaju vizitkarte i da ih razmenjuju sa drugima. Sasaki naravno ima svoju dečiju, na kojoj su sve njegove adrese na društvenim mrežama.

Uz vizit kartu daje nam i po jednog origami ždrala.

Pošto je završio posao, red je i da svoje klijente opusti pa nam priča nekoliko viceva. Jedan od njih je:“Kako se zove kad idu dve jagode ulicom pa ih zgazi auto?“ Odgovor je igra reči na engleskom „traffic jam – saobraćajni džem“.

Jedna od obaveza svakog koga je on vodio parkom je da se mu se potpiše na kačket ili na fluorescentni prsluk.

Time se ne naše druženje sa njim završava, sa nadom i nas i njega da ćemo se opet sresti jer on želi da nastavi da se bavi ovim poslom iako nije siguran da li će u tome zaista i istrajati.