Holandija: Slikar i devojka u Delftu

Povezuje ih gradska tramvajska linija broj jedan.

Iz Sheveningena ona polazi od hotela Kurhaus, velelepnog zdanja u ampir stilu, ali, pre nego što ovdašnji turista kupi kartu, red je da poseti jednu za nas posebnu turističku atrakciju.

Posle probijanja kroz neugledne ulice, dolazi do visokih zidova i kapije čuvenog zatvora, iznad kojih su dve neuspele imitacije kula; turističko razgledanje unutrašnjosti nije dozvoljeno.

Tramvaj će dalje proći tik pored drugog zdanja, neposredno povezanog sa prethodnim, poznatog kao Haški sud, a zatim kroz centar Haga i dovesti vas do Delfta.

Kao i većina holandskih gradova, Delft je ispresecan kanalima i pretvoren u niz ostrva povezanih mostićima.

Lako se mogu obići njegove znamenitosti, a usput videti i izlozi puni finog porcelana, po čijoj je izradi grad poznat („delftsko plavo“). Ukoliko turisti, naravno, pažnju ne odvuče devojka sa bisernom minđušom i sjajem na usnama.

Njen lik je sveprisutan, ali se ne zna ko je ona; Vermer, koji ju je naslikao, slavan je, ali se ne zna kako je izgledao.

Dve monumentalne crkve natkriljuju grad.

Nova crkva, na centralnom trgu, sa tornjem s koga se vidi pola Holandije, mesto je gde počivaju holandski kraljevi i kraljice.

Ispred oltara je raskošni mauzolej rodonačelnika dinastije, princa Vilema Oranskog, „oca domovine“, koji je predvodio borbu za oslobođenje nizozemskih pokrajina od Habzburške dinastije, a ubijen je u atentatu u obližnjem samostanu, svom ratnom štabu.

Tu je sahranjen i Hugo Grocijus, jedan od najvećih pravnika svih vremena.

Iz zatvora u koji je dopao zbog nemilosti, pobegao je u kovčegu za knjige – stražari nisu cenili ni proveravali literaturu.

Grocijus je u osmoj godini pisao pesme na latinskom jeziku, a u šesnaestoj doktorirao.

Rodonačelnik je međunarodnog prava i njegova knjiga o pravu rata i mira i danas se čita, pa ipak je na samrti skromno rekao: „Iako sam mnoge stvari razumeo, ništa nisam ostvario.“ Valjda jedini javni spomenik u Delftu je njegov, ispred crkve.

Stara crkva ima niži toranj, koji je vekovima nagnut. U njoj su sahranjeni meštani koji su obeležili istoriju Delfta.

Između pompeznih državnih mauzoleja admirala, od kojih je jedan bio gusar, i spomenika Levenhuku, pronalazaču mikroskopa i preteči mikrobiologije, na podnoj ploči nalazi se natpis: „Johannes Vermeer, 1632 – 1675“.

Sahranjen je bez počasti, pored četvoro preminule dece (od petnaest, koliko ih je imao), u grobnici čija se tačna lokacija u crkvi ne zna.

Kažu da je naslikao jedva četrdesetak slika.

Ona je zaštitni znak Delfta, ali da biste videli sliku „Devojka sa bisernom minđušom“ morate tramvajem natrag u Hag, u kraljevsku galeriju Mauritsheis.