Milan stiže kući kasnije nego inače. Skida jaknu. Izuva se. Skida i majicu. Ostaje nag do pasa. Mrmlja pozdrav supruzi koja sedi u kuhinji. Pere ruke u kupatilu. Umiva se. Briše naočari.
Jadranka ga čeka. I ona deluje umorno. Ovoga puta je došla ranije od njega, ispržila krofne koje su sad na stolu. Sa sirom i sa kremom.
„Rešila si da me ugojiš“, vajka se njen suprug. Uzima pivo iz frižidera i pridružuje joj se.
„Kako si, Jadranka?“ pita i već sledećeg trenutka se isključuje iz njenog sveta, njenog odgovora. Današnji događaji su ga prilično poremetili. Muž ophrvan brigama, tako je izgledao.
Ali Jadranka ume da priča o zanimljivim temama, ume da privuče pažnju umornog supruga.
„Danas nam je jedan kolega, zabave radi, čitao tekst iz novina o mačevalačkom dvoboju koji se odigrao 1892. godine u Vaduzu između austrijske princeze Pauline i grofice Anastazije. Pazi, posvađale su se oko cvetnog aranžmana na bečkoj izložbi o pozorišnoj i muzičkoj umetnosti na kojoj su njih dve bile organizatorke. I svađa je poprimila takve razmere da su otišle u Lihtenštajn da bi tamo održale dvoboj, koji se posle tri runde okončao nekim malim posekotinama i ucveljenim pomirenjem. A lekarka ih je savetovala da se bore gole do pasa, tako kao što si ti sad, pa si me tako golišav podsetio na tu priču o nagim mačevateljkama.“
„Hoćeš da kažeš da te moje telo podseća na torzo neke princeze?“
„A gole su bile jer ih je doktorka ubedila da se rane inficiraju najčešće od prljavštine sa odeće kroz koju sečivo prodire u tkivo. Zamisli to! Ništa ih nije zaustavilo u toj želji da speru uvredu. Dve žene, gole grudi i mačevi. Koliki su samo strah morale da trpe! Čak su i londonske novine pisale o tom dvoboju. Posle smo razgovarali o tome i svi su se pitali zašto su to učinile. Bilo je, kao i uvek, nekih neukusnih komentara koje ne vredi pominjati, ali većina kolega se podelila na dve struje. Po jednima, danas tako nešto niko normalan ne bi preduzeo. A njih dve su bile i te kako normalne osobe svoga doba, jedna od njih je čak bila predsednica Udruženja austrijskih dama. Druga grupa, uglavnom mlađih koleginica, imala je ipak razumevanje za uvredu koja se mora krvlju sprati, ali im nije bilo jasno zašto bi neko za to išao čak do Lihtenštajna, uzimao mač u ruku, tukao se i na kraju pomirio s neprijateljicom. One se nikada ne bi pomirile.“
S krofnom u ustima, Ilić posmatra ženinu crnu kosu, dugo lice, pomalo ispijeno, tanke, elegantne usne, ramena, blago pogurena, njene šake na stolu, pomalo nervozne. Voleo bi da može više vremena da provodi s njom. Da sedi ovako i sluša je kako priča. Ali eto, godinama već, od kad ih je pritisnuo taj kredit u švajcarcima, oni ne idu na letovanje, više čak ni odmor ne uzimaju u isto vreme. Njihov brak bi se danas mogao opisati kao jedan od onih koji traju samo zato što su počeli. Milan bi to, naravno, žustro negirao. Ali šta je njihova veza danas zaista, to više ne bi umeo da kaže.
„A ja sam došla na ideju da naša nemogućnost da shvatimo njihov postupak potiče otuda što u nama više nema časti koja bi se morala braniti. Dostojanstvo svakog od nas odavno je pogaženo, na ovaj ili onaj način. I kada bi neko posegnuo za formalnim sredstvima za odbranu ugleda, kao što su u devetnaestom stoleću bili mačevi i sekundanti, ispali bismo još ponajveće budale. Čast više ne postoji. Samo bes koji se iskaljuje udaranjem protivnika do kraja. Nema pomirenja.“
„Ipak, kažeš da su novine u to vreme pisale o dvoboju. Znači, njihov obračun je i tada predstavljao senzaciju svoje vrste.“
„Pisale su, ali ne toliko zbog samog dvoboja koliko zbog činjenice da su se dve dame tukle obnaženih grudi.“
„Hm, zanimljiva priča“, reče Milan i ponovo utonu u svoju prazninu. Pivo je bar bilo hladno.
(Iz romana Saše Obradovića Ocena dokaza, Arhipelag, Beograd, 2021)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
