Identifikacija sa majkom i prihvatanje uloge pola

Zbog specifične ženske povezanosti i bogatstva emocija, ovaj odnos je često bio analiziran od strane stručnjaka i otkrivene su mnoge značajne karakteristike koje se javljaju u relaciji majka i kćerka. Kao i svaki odnos i ovaj ima svoje lice i naličje.

Veoma je važno da kćerke imaju dobre uzore u majkama, jer ih majke svojim primerom uče kako da pravilno usvoje svoju rodnu ulogu.

Za svaku kćerku je značajno, pre svega, da ima majku na koju može da se ugleda. Deca uče od roditelja na osnovu njihovog modela, na osnovu identifikacije sa roditeljima i na osnovu imitacije roditelja. Kada vidimo devojčicu koja u svojim šerpicama „kobajagi kuva ručak“,  moramo znati da ona radi jednu veoma ozbiljnu stvar. Ona kroz igru usvaja model ponašanja koji je videla kod svoje majke i uvežbava svoju ulogu. Dakle, veoma je važno da kćerke imaju dobre uzore u majkama, jer ih majke svojim primerom uče kako da pravilno usvoje svoju rodnu ulogu. Jedna od najznačajnijih odrednica te uloge je prenošenje poruke da je divno i u redu biti ženskog pola. Ona majka koja se pre svega raduje što je dobila kćerku i koja i sama uživa u svojoj rodnoj i polnoj ulozi kao žensko će i na verbalan i na neverbalan način ove poruke preneti svojoj kćerki koja će onda kroz odrastanje naučiti da je u redu i divno biti žensko, da ima dozvolu da istražuje i nadograđuje svoju ulogu, učiće je kako se ta uloga ostvaruje kroz neka specifična ponašanja i kako se ophoditi prema osobama suprotnog pola. Dakle, ono što je veoma važno za zdrav odnos između majke i kćerke kroz odrastanje je da sama majka pre svega prihvata sebe i svoju ženstvenost, a zatim i da prihvata svoju kćerku baš takvu kakva jeste.

Ukoliko majka iz nekih razloga ne prihvata neke aspekte sebe, ona neće biti u stanju da te aspekte na dobar način prenese i prihvati ni kod svoje kćerke. Tako se u nekim slučajevima, posebno kada kćerka zađe u tinejdžerske godine, javljaju razni problemi između majki i kćerki u vidu čestih svađa i konflikata iza kojih mogu da stoje zavist, kompeticija, borba za moć itd.

Neprihvaćeni aspekti sebe ne prihvataju se ni kod deteta

Ako, na primer, majka ne prihvata seksualne aspekte sebe kao ženskog bića, neće moći da te aspekte prihvati ni kod svoje kćerke tinejdžerke, pa  može doći do nedovoljno otvorenih razgovora o seksualnosti između njih dve, majčine zavisti na polno odrastanje kćerke, zabrane zabavljanja sa momcima umesto ispravnog informisanja o seksualnosti i otvorenog razgovora sa poštovanjem granica druge osobe. Kao i u svakom odnosu i za ovaj odnos je karakteristično da oni psihološki delovi nas samih koje odbacujemo ne možemo ni kod drugih ljudi da prihvatimo. Zato je važno da majka bude u dobrom kontaktu sa samom sobom i sa svojim željama i potrebama da bi mogla da pruži dobar primer kćerki. Poznato je da deca uče ne ono što im govorimo, već uče iz onoga što radimo, a imaju i dobru intuiciju da primete ukoliko nismo autentični i iskreni prema sebi, pa je važno da to budemo i da radimo na sebi kako bismo ostvarili dobre odnose i sa bliskim ljudima.

Neprihvatanje odrastanja

Neprihvatanje odrastanja i osamostaljivanja kćerke se može ogledati u tome da majka podsvesno sabotira ovo odrastanje prikazujući kćerki odrasli svet kako opasno mesto, prezaštićujući kćerku i ne pripremajući je za samostalno funkcionisanje u društvu.

Takođe, mnoge majke koje vole i prihvataju svoje kćerke imaju problema kada dođe trenutak da te kćerke odrastu. Neprihvatanje odrastanja i osamostaljivanja kćerke se može ogledati u tome da majka podsvesno sabotira ovo odrastanje prikazujući kćerki odrasli svet kako opasno mesto, prezaštićujući kćerku i ne pripremajući je za samostalno funkcionisanje u društvu. Ovakav odnos nazivamo simbiotski odnos. Normalno je da su majka i kćerka u simbiozi kada je kćerka još dete. Simbioza znači da jedna osoba ne može da preživi bez druge. Dete ne može da preživi bez roditeljskog staranja, bez roditeljske brige, a znamo i da može imati značajne probleme u životu ako nije dobijalo dovoljno ljubavi i privrženosti.

Međutim, kako dete odrasta, tako postaje sve samostalnije i spremnije za samostalni život u društvu. Nekim majkama ovo odrastanje kćerki jako teško pada i nastavljaju da budu sa kćerkama u psihološkoj simbiozi iako za to više neme potrebe. Simbioza se može ogledati u ponašanjima kao što su: stalno zivkanje telefonom, kontrolisanje, nepoštovanje granica i privatnosti u odnosu. Kćerka može imati ambivalentna osećanja prema majci. Može je voleti ali i osećati ljutnju ili krivicu zbog želje za osamostaljivanjem koju ne može da ostvari. Ovu situaciju majčine borbe za pažnju odrasle kćerke imamo i u grčkom mitu o Demetri i Persefoni.

Demetra je bila boginja plodnosti i žitnih polja, koja je sa Zevsom imala kćerku Persefonu. Bila je veoma vezana za svoju kćerku koja je sretno živela na Olimpu sa majkom i drugim bogovima i boginjama dok se u nju, kao već odraslu devojku, nije zaljubio Had, bog smrti koji je živeo u Podzemnom svetu. Had je oteo Persefonu, a Demetra je, očajna, krenula u potragu za njom. Kada je Demetra našla Persefonu več je bilo kasno jer joj je Had dao zrno nara da pojede i Persefona je morala ostati sa njim. Demetra je ipak uspela da se nagodi sa njim da Persefona pola godine provodi sa majkom na Olimpu, a pola godine sa svojim mužem u Podzemnom svetu.

Iz ovog mita možemo videti da je odvajanje od majke i prihvatanje odrasle uloge kćerke nekada emocionalno vrlo izazovno i teško za majke. Ova specifična veza odrastanjem menja neke svoje značajne aspekte, što nekim majkama nije lako da prihvate, pa umesto da nauče da se nose sa ovim emocijama i sa novom situacijom mogu da sabotiraju odvajanje i time ovaj odnos navode na nezdrave staze. Kao i Demetri, tako i svakoj majci promena u odnosu sa kćerkom nije uvek laka. Ni Demetri nije bilo lako da prihvati za muža Hada, boga smrti.

Međutim, zdravo odrastanje i odvajanje nosi promenu odnosa ali je vrlo važno i utešno znati da odrastanje kćerke nije kraj već da je to početak nove etape odnosa majka i kćerka u kojoj mogu da uživaju obe. Imati zdrav odnos čitavog života podrazumeva da prihvatimo da odrastanje nije napuštanje, već je sazrevanje i obogaćivanje i same osobe a i odnosa u kome majka i kćerka mogu da razmenjuju bogate sadržaje i emocije i da uživaju u svim novim aspektima i doživljajima koji slede ako prihvate neminovne transformacije odnosa.

Sindrom savršene majke

Postoji takođe nešto što se naziva sindrom savršene majke. Neke žene smatraju da moraju biti savršene majke svojoj deci i davati im uvek savršen primer. Žene nekada imaju predstavu da moraju biti posvećene svojim kćerkama svakog dana, po čitav dan, da moraju uvek biti raspoložene za njihove želje i potrebe, da moraju savršeno brinuti o njima. Pošto to nije moguće ni izvodljivo, ove majke počnu da se osećaju depresivno jer ne mogu da dostignu te ideale. Tako ne mogu da ostvare istinski dobru vezu sa svojim kćerkama.

S druge strane, kćerke mogu da zaključe da je biti majka jako teško, naporno i nezabavno, jer vide da se njihove majke odriču mnogih svojih potreba da bi bile jako dobre majke. Kćerke tako mogu da zaključe da i  nije baš divno imati decu i porodicu kad odrastu, pa to izbegavaju. Gde je ključ za savršenu majku?

Važno je znati da savršena majka ne može da postoji. Može da postoji dovoljno dobra majka. Dovoljno dobra majka je ona koja vodi računa o potrebama deteta, koja mu pruža ljubav i posvećena je, ali vodi računa i o svojim potrebama. Koja osluškuje svoje dete ali i koja zna da može da pogreši i da to prihvati. Mi smo, gledajući svoje bake i prabake od kojih mnoge nisu imale karijere, zaključile da su one bile veoma mnogo posvećene svojoj deci i da takvu posvećenost uz redovan posao i druge obaveze nećemo uspeti da postignemo. Ali, to i nije potrebno. Ono što je potrebno znati je da je za dobru majku važno da pre svega bude dobra prema sebi. Da ima svoj sistem podrške u podizanju dece. Da zna da je u redu pogrešiti. Da je u redu biti svoj i autentičan i kao roditelj i kao osoba. Da je u redu potražiti pomoć kad nam zatreba. Tako se šalje važna poruka kćerkama da mogu da i one budu dobre majke jednog dana, a da ne zanemare sebe, što će ih dodatno motivisati. Naravno da često stavljamo potrebe svoje dece ispred naših, posebno kad su mala, ali ako to previše radimo naše unutrašnje dete će se pobuniti. Moramo i o njemu da se staramo kako valja. Zato je za ženu važno da ima podršku, najbolje  samog supruga u podizanju dece i određivanju granica.

Bliskost roditelja

Zanimljivo je da su istraživanja pokazala da su najsretnija ona deca čiji roditelju su bliži međusobno nego što su bliski sa decom. Što znači da prvenstveno postoji veza između muža i žene koji su dobri roditelji, ali postoje i granice u njihovom odnosu prema deci. Deca se na taj način osećaju zaštićeno i omeđeno sigurnim granicama. Ukoliko u porodici postoje koalicije kao između majke i sina, majke i kćerke oca i kćerke, to nije dobro za porodični sistem. Deca vole da znaju da su njihovi roditelji par, a da su deca deca i da ih niko ne stavlja u nezgodan položaj arbitra u svađama između muža i žene. Kćerke koje najsretnije odrastaju uz svoje majke su one koje vide ljubav i posvećenost majke i oca u svom domu, koje nauče prihvatanje sebe i svoje uloge identifikujući se sa majkom i koje imaju zdrav i prisan odnos sa majkama, ali imaju i zdrave granice u tom odnosu.

Istraživanja su pokazala da su najsretnija ona deca čiji roditelju su bliži međusobno nego što su bliski sa decom.

Važna stvar za napomenuti u odnosu majke i kćerke je i specifičan položaj žene u patrijarhalnom svetu kod nas. Nije bilo lako, a nije ni sada lako, biti majka i biti kćerka u svetu čije dominantne vrednosti određuju muškarci. Zato možda i postoji takva karakteristična solidarnost između majke i kćerke jer razumeju jedna drugu i nije im uvek jednostavno da se snađu u svojim ulogama pored toliko nekada i sasvim oprečnih zahteva koji se postavljaju pred njih.

One vrednosti koje se generacijama prenose sa baka, na majke, a onda na kćerke, mogu da budu vrlo zbunjujuće. Na primer, majke mogu prenositi poruke svojim kćerkama da budu lepe, ali ne previše seksualne, da ne bi bile označene kao žene lakog morala; da budu pametne, ali ne previše pametne, da ne bi bile pametnije od muža; da hrabro podnose nedaće, ali da budu pokorne; da budu obrazovane, ali ne i karijeristi; da se zalažu za sebe, ali da se zna „ko je glava kuće“. Ove dvosmislene i nejasne poruke su često nastajale zbog potčinjenog položaja žene u patrijarhalnom društvu, gde žena nije mogla steći punu samostalnost i samoostvarenje u društvenom smislu, pa su majke, želeći najbolje svojim kćerkama, učile ćerke kako da ostvare neke svoje želje i potrebe ali da se ipak ne ističu da ne bi bile kažnjene na neki način ili odbačene.

Naravno da su ovi dvostruki standardi doveli i do konfuzije u samim muško ženskim odnosima kao i do neprijateljstva muškaraca i žena gde se žena vekovima osećala podređenom. Zato je važno da odrasle kćerke imaju slobodu da preispitaju vrednosti koje su dobile od svojih majki i da one koje ne smatraju autentičnim i ispravnim mogu da odbace. Novo doba je donelo određenu slobodu za ženu u društvenom smislu, ali i dalje žene nemaju slobodu da budu važne u punom smislu ove reči. A želja da budemo važni i prihvaćeni je jedna od najvažnijih ljudskih želja, pa je i za odnos majke i kćerke bitno da se obe osećaju važno, prihvaćeno i slobodno. Tako obe mogu da nadograđuju svoj identitet i da proširiju svoje vidike.

Majka koja je prihvatila sebe i imala slobodu da bude prihvaćena od drugih lakše će i bolje prihvatiti kćerkinu želju za izgrađivanjem sopstvenog identiteta u tinejdžerskom dobu. Lakše i lepše će prihvatiti da je postala baka, da ima kćerku koja želi da ide u Aziju, koja želi da se uda, koja ne želi da se uda, koja želi na fakultet i koja ne želi, koja želi da bude atletičarka ili veterinar, spasilac na plaži ili šta već.

Za zdrav odnos majke i kćerke važno je da obe imaju slobodu da izraze svoje želje, da obe imaju svoje granice, da obe mogu u svom odnosu da izraze nešto zajedničko i nešto samo svoje – posebno. Da mogu bez krivice, a sa radošću da kažu: „Ja sam takva, ali moja majka (kćerka) nije“, što znači da svoje međusobne razlike ne doživljavaju kao prepreku već kao izraz bogatstva svog odnosa i poziv na međusobno učenje rast i razvoj.

Istraživanja su pokazala da je kćerkama potrebna stabilna, smirena i opuštena majka, a da bi mama bila takva i njoj je potrebna briga, nežnost i podrška. U takvom odnosu majka i kćerka mogu da uživaju i da pronađu zajednički jezik makar kćerkin muž bio i sam Had. Demetra i Persefona uvek nađu način da se sretnu i uživaju zajedno.

Adriana Pejaković,

dipl. psihološkinja, psihoterapeutkinja u edukaciji (TA Centar)

kontakt: [email protected]