Indija (1): Nevidljiva nit stvaranja

Za mene je to bila velika čast, a i odgovornost da dostojno predstavim svoje stvaralaštvo, svoj grad i svoju zemlju. O Indiji sam dosta toga naučila na fakultetu i deci u školi kao profesor govorila o istoriji, privredi i kulturi indijskog naroda. Knjige, internet, TV, časopisi, to je sve nešto drugo u odnosu na ono što čovek doživi kad ode u Indiju. Ono što oko percepira na osnovu viđenog i doživljenog, to je poseban osećaj. Iz snegom zavejane Srbije stigla sam u Indiju, u kojoj je bilo leto. Vozeći se od aerodroma do The Ramakrishna mission institute of culture u Kalkuti iako je bilo četiri sata ujutru videla sam mnogo ljudi koji šetaju, voze rikše, bicikle, automobile i imala sam osećaj kao da grad živi danonoćno.

Kada sam stigla na odredište, miris šarenolikog cveća se širio mojim nozdrvama i osetila sam neverovatnu sreću što sam baš u Kalkuti, gradu u kojem je rođen, živeo i stvarao Rabindranat Tagora. U Never u Francusku sam išla zbog Margarit Diras, čuvene francuske spisateljice, dobitnice Gonkurove nagrade. U Kalkutu sam došla između ostalog da vidim grad u kojem je stvarao čuveni indijski pesnik Tagora. Još tokom srednjoškolskih dana volela sam da čitam njegove pesme. U njima sam osetila silinu emocija kao i kod Margarit Diras, a pisac bez siline emocija ne može da bude dobar pisac. Ljubav je osnovni motiv, bilo da se radi o ljubavi prema mestu svog porekla, ljudima, prema svemu što čoveka okružuje.

U Tagorinim pesmama se oseti ta ljubav koja ga je nagonila da sve lepše stihove stvara, ta njegova nabujala ljubavna lirika je nešto najdivnije što je ostalo čovečanstvu. On u jednom momentu u svojoj pesmi i kaže: „Pesme su moje nabujale u melodije, slobodne kao vali, slobodne od svih stega reči …“. Zato su i njegove ljubavne pesme i komponovane i pevane.

Svaki novi stih je nova priča o ljubavi, i kao da su u ljubav o kojoj pesnik piše stopljene sve ljubavi prethodnih vremena.

S Tagorom u mislima sam krenula put moje sobe kroz cvetni vrt i usput sam srela Zoju, pakistansku pesnikinju. Njena ljubaznost i široki osmeh mi je ulio samopouzdanje i osećaj da među piscima postoji čudna nevidljiva nit koja spaja njihova stvaranja. Imala sam dovoljno vremena da se odmorim od dugog puta do vremena otvaranja festivala.