Indija (2): Trenuci koji se pamte

Ashis Sanyal, poznati indijski pisac i predsednik festivala, obratio se piscima govoreći o značaju Svetskog festivala poezije, da je to osmi po redu festival i pozvao počasne goste – pisce iz drugih zemalja da se predstave i obrate indijskim piscima kojih je bilo oko tri stotine. Bilo mi je izuzetno drago što sam i ja jedan od počasnih gostiju festivala i pogledom sam tražila pisce iz Crne Gore i Makedonije, misleći da ću se osećati sigurnije. Ali kada sam se obratila prisutnima i rekla im odakle dolazim i moju pesmu, bilo mi je jasno da među piscima ma s kojih destinacija bili mogu da se osećam sigurno. Poezija briše granice i jezičke barijere. Poezija se govorila na engleskom, bengalskom, turskom, srpskom, italijanskom, ruskom, rumunskom, nemačkom, kineskom i drugim jezicima. Ta emocija koju su pisci razmenjivali bila je dragulj koji je davao celom festivalu neku egzotičnu notu. Činjenica da su mi indijski pisci i pisci iz drugih zemalja – Italije, Litvanije, Turske, Nemačke, Rumunije, Vijetnama prilazili i govorili da im se dopada moja poezija, da ima jaku emociju i da vole Srbiju, čak da su neki od njih predstavili svoju poeziju u Srbiji kao spisateljica Ajten Mutlu iz Turske, samo mi je davala divan osećaj prijatnosti i neobične sreće. Kada sam krenula na put, moja drugarica Sanja mi je rekla: “ Želim ti mnogo lepih trenutaka, jer oni i čine život.“

E to to su ti posebni trenuci od kojih se živi, trenuci koji se pamte celog života. Tri dana festivala su protekla u veoma prijatnoj atmosferi. Poezija je gospodarila Kalkutom, gospodarila je reč koja se izgovarala sa poštovanjem, emocijom, nežno, glasno, gromoglasno, pevajući, šapćući. Kraljica reč koja je odjekivala svečanom salom festivalske dvorane The Ramakrishna mission institute of culture. U moj kofer sam spakovala pregršt knjiga mojih dragih prijatelja po peru. I kako se približavao završetak festivala, činilo mi se kao da Ashisa i sve njih već odavno znam. Odlazeći iz Indije, dok na aerodromu u Kalkuti čekam let za Beograd preko Dohe i Frankfurta, razmišljala sam o tome kako je put kojim mi pisci idemo put bez granica jer poezija briše sve granice!