Indija: Indijska rikša i mladi ja

Mnogo godina kasnije, zabavno mi je da slušam i gledam ljude koji o potpuno drugačijim tradicijama i kulturama, narodima i državama koje susreću po prvi put i o kojima obično ne znaju ništa, daju sud prema svojim aršinima pravde i nepravde, sreće i tuge, higijene, ukusa i mirisa…

Daju sud o nečemu što uopšte ne razumeju, kao kada bi vanzemaljci komentarisali zemljane.

Tako sam i ja prvi put koristeći rikšu iskreno žalio sitnog vozača koji se ozbiljno naprezao da bi dvojicu veoma krupnih ljudi prevezao u svojoj prikolici.

Pretpostavljam da svi znaju, ali ipak da napišem, rikša je u Indiji bicikl sa prikolicom u koju može sesti maksimalno troje ljudi.

Kažem u Indiji, zato što u Kini izgleda drugačije, tamo prikolicu vuče čovek – pešak.

Sa ove distance, mogu samo da zamislim koliko bi mi tek bilo žao čoveka koji vuče rikšu u Kini, jer sam osećao priličnu grižu savesti tokom te prve vožnje kroz stari Delhi.

Činilo mi se da sam tog čoveka doveo u robovski status.

To je razmišljanje svojstveno putniku žutokljuncu i ima ozbiljne primese rasizma u sebi.

Prvo, ko smo mi i odakle smo, da bi mogli suditi o drugim ljudima na taj način i drugo, ko kaže da su evropske tradicije bolje od drugih i po kojim kriterijumima?

Vozač rikše, kao i nosač na železničkoj stanici ili čistač ulica, zanimanje je koje donosi hranu na sto njegovoj porodici i to je jedino važno.

Ti ljudi pripadaju svojim esnafima koji se brinu za njihova prava i trude se da ne odbiju nijedan posao.

Mnogo puta sam kasnije po gradovima Indije gledao nestvarne tovare koje su rikše prevozile, pakete robe koji su bili ponekad trostruko veći od same prikolice.

Bale tereta koje su vozači orošeni znojem provlačili kroz gusti saobraćaj, bez vidljivog napora.

Žutokljunac sa Balkana, pokušao sam da olakšam savest dajući vozaču rikše masnu napojnicu.

Opet početnička greška izazvana nepotrebnim sažaljenjem.

Ne treba dugo da putnik shvati da ne može nahraniti Indiju ili Afriku iz svog džepa, ali malo duže traje proces odvikavanja od sasvim ličnog i prisnog pristupa stvarima, ljudima i prizorima koje čovek sreće na putu.

Duže se putuje do spoznaje da smo na to mesto došli da vidimo i saznamo nešto novo i sasvim drugačije, a ne da sudimo o njemu prema našim životnim kriterijumima.

Iz ličnog iskustva tvrdim da se osećanje zadovoljstva i neobične unutrašnje sreće neretko može doživeti na mestima potpuno drugačije tradicije…