Indonezija (1): U „spavaonici“ glavnog grada

Sa prostranim zelenim površinama i ostacima kolonijalne arhitekture, život u Bogoru je nekoliko brzina sporiji. Ljubitelji kulture i prirode mogu da urone u istoriju, tradiciju i kuhinju Zapadne Jave i brdovitog letovališta Bogor.

Do Bogora postoji više puteva, a sporedni su često najzanimljiviji. No, Ministarstvo turizma Indonezije i ambasada te države u Beogradu, domaćini grupi novinara iz Srbije, odlučili su radi efikasnosti da koristimo autoput kojim je sredinom radnog dana dovoljno između 40 i 60 minuta od Džakarte do Bogora.

U vreme najgušćeg saobraćaja treba od 80 do 120 minuta. Vikendom i praznicima to putovanje može trajati tri sata.

Većim delom puta uživali smo u pogledu na moćnu vulkansku planinu Salak, sa najvišim vrhom od 2.211 metara. Salak ili „Srebrna planina“ je poslednju erupciju imao 1938.

Bogor je „bo“ u ogromnoj konurbaciji Džabodatabek (gradovi Džakarta-Bogor-Depok-Tangerang-Bekasi), regionu nastalom spajanjem više gradskih oblasti. To područje Velike Džakarte je dom za preko 29 miliona žitelja, jedan od 28 svetskih megagradova. Očekuje se da će u Velikoj Džakarti kroz 30 godina biti 50 miliona stanovnika.

Po broju stanovnika Bogor je 14. najveći grad u Indoneziji, državi koja ima preko 270 miliona stanovnika i koja je 17. avgusta proslavila 76. Dan nezavisnosti. Grad je, prema poslednjoj zvaničnoj proceni iz 2018. imao 1.096.828 žitelja. Sa prosečno 8.698 ljudi po kvadratnom kilometru, jedan je od najgušće nastanjenih na svetu.

Bogorska regija se smatra „spavaonicom“ Džakarte. Džakartani kažu kako je za razliku od metropole u kojoj prašina, dim i druge suve čestice zatamnjuju nebo, u Bogoru vazduh čistiji, svežiji, hladniji, ulice su zelenije. Grad i okolina su okruženi bujnim brežuljcima i planinama, kompleksu vulkana čiji vrhovi kao da su uvek u magli.

Bogor nosi nadimak „Kišni grad“ (Kota Huđan), zbog čestih padavina. U njemu skoro uvek pada kiša, čak i usred sušne sezone. Uopšte, grad i okolina imaju klimu tropske prašume.

Godišnje u proseku u Bogoru padne 4.086 milimetara kiše po kvadratnom metru. Rekorder je i po broju dana sa grmljavinama, preko 320 tokom godine. Najviše kiše pada između decembra i februara.

Meštani šaljivo savetuju da turistička odredišta treba obilaziti ujutro, jer će popodne padati kiša. No, po ljubiteljima Bogora, on je većim delom dana suv; kiša pada samo u velikim provalama oblaka kasnije u toku dana. Po njima, čak je prijatnije šetati dok kiša rominja. Imali smo sreću da tokom nepuna 24 časa provedena u Bogoru i okolini ne padne kap kiše.

U Bogoru, smeštenom na 290 metara nadmorske visine, prosek maksimalnih temperatura je 25,9 stepeni Celzijusovih, a u Džakarti 32,2 stepena. Otuda mnogi Indonežani koji to mogu da priušte, imaju vile u okolini Bogora. Nekada mesto lepote, centralni Bogor je brzi razvoj pretvorio u zagušeni nered. No, još uvek je moguć pogled na reke, kanale, kuće sa crvenim krovom, džamije, crkve, drveće, cveće i na obližnji Salak.