Indonezija: Bašta iz snova na Javi

Sutradan smo preleteli ekvator i našli se na bučnim ulicama desetomilionskog grada.

Teško je opisati megapolis, ali je moguće i za kratke posete steći utisak o njemu.

Džakarta je grad u ravnici, usmerena prema Javanskom moru, duž tokova trinaest manjih i jedne veće reke, Silivang, na čijem ušću je nastala.

Da bi se obuhvatila pogledom, potrebno je potražiti neku uzvišicu, možda neki od preko stotinak nebodera, koji svedoče o njenoj brzoj modernizaciji, a najbolje je popeti se na platformu Monasa, Sukarnovog (bio je arhitekta!) spomenika nezavisnosti.

On je u centru grada, okružen vladinim zgradama, uglavnom nekadašnjim holandskim kolonijalnim rezidencijama.

Pored su Istaklal džamija, impozantna bela građevina slična po obliku Kupoli na Steni u Jerusalimu, katolička katedrala i protestanstska crkva.

Na severu, sve do mora, pruža se nekadašnja Batavija, mešavina holandske arhitekture i kamponga, naselja seoskog tipa.

Na jugu je moderni deo grada, sa širokim avenijama, neboderima, hotelima i tržnim centrima.

Kada se spustite na ulice, dočekuje vas zagušen saobraćaj, u kome se najbolje snalaze vozači motornih rikši i prodavci koji se provlače između automobila.

Sredinom glavnih ulica protežu se kanali, iskopani da isuše močvarno tle i zaštite od poplava, a pretvoreni u otvorenu kanalizaciju koja teško otiče u more, jer priobalni deo grada tone.

Ako ste se privikli na gužvu, onda posetite pijacu u ulici Surabaja, koja je zaštitni znak prestonice.

Teško je izabrati pravi suvenir u mnoštvu umetnički izrađenih predmeta; ipak, izabrao sam divno izrezbarenu figuru apsare od tikovine, a Života je u Jagodinu poneo lokalni muzički instrument.

Izlaz iz gužve i teškog tropskog vazduha prestonice je odlazak u Bogor.

U blizini jednog i na padinama drugog ugašenog vulkana, koji se nadnose nad vidikom, oivičenim plantažama čaja i tropskim zelenilom, Bogor je danas veliki grad.

Ali prijatnija klima i epitet „kišnog grada“ – kiša pada svakog dana, i u sušnoj sezoni – uslovili su da holandski guverneri u njemu izgrade svoju rezidenciju, okruženu parkom, u kome su naselili jelene.

Nazvali su je Buitenzorg („Opušteno“). Odatle su zvanično vladali Indonezijom, a u Bataviju su odlazili samo po potrebi.

Oko rezidencije podigli su vrt duž Silivanga, koji je za vreme kratkotrajne engleske vladavine guverner Rafles oblikovao u engleskom stilu.

Danas je taj vrt rezidencija predsednika i jedna od najpoznatijih svetskih botaničkih bašti, Kebun Raja, sa tropskim rastinjem, uređenim alejama i vodoskocima; mesto iz snova.

U bašti ima petnaest hiljada biljaka i drveća, kao i tri hiljade vrsta orhideja.

Neke biljke su retkosti: rafflesia, koja ima najveći cvet i amorphophallus titanum, sa navećom cvetnicom; obe imaju miris trulog mesa, da bi privukli odgovarajuće insekte radi oprašivanja; na sreću, cvetaju jednom u desetak godina.

Ovaj drugi cvet je sa Sumatre, verovatno ne onaj koji se, kako kaže pesnik, otvara na dalekom ostrvu uz pomoć raskošnog osmeha izdaleka…