Introvert - Ambivert - Ekstrovert 1

O sebi sam oduvek razmišljala kao o ekstrovertu. Time sam se dobro osećala jer sve što sam radila je bilo „poželjno“ za svet u kome sam odrastala.

Lako sam uspostavljala komunikaciju, nova prijateljstva, ljudi su mi s lakoćom prilazili, a isto i ja njima. Međutim, još u osnovnoj sam osećala da je nepravedno što je naš drug iz razreda koji je živeo u svom svetu (ili su bar tako mislili svi ostali), bio podvrgnut glupim šalama, izazovima i predrasudama. Bio je jako inteligentan i pronicljiv i uvek je uspevao da poveže novo gradivo i da logički nadogradi na ono što smo već prošli. Meni je to bilo fascinantno i uživala sam kad mi se obraćao kako bi razmenio mišljenje sa mnom o nečemu važnom njemu. Emotivno, je vrlo teško doživljavao sve te neslane dečije šale tipa; idi pitaj onu devojčicu iz 5a da li želi da ti bude devojka ili ćemo ti uzeti ranac. Iskreno, i ja sam teško to doživljavala, ali čini mi se da nikada nisam „dovoljno“ stala u njegovu odbranu. Oduvek me to mučilo i oduvek sam puno razmišljala kako ja koja ne volim nepravdu i koja se uvek borila za slabije nisam njega branila. Ponekad mi se čini da je zbog toga što nisam imala dovoljno hrabrosti, a ponekad zbog toga što ja njega nikada nisam doživela kao nekog ko je „slabiji“. Ovaj tekst posvećujem svim voljenim osobama koji su genijalni introverti i nepravedno osuđeni od strane ekstrovertno-favorizujućeg društva…

RAZLIČITO NE ZNAČI I GORE/BOLJE, NEGO SAMO RAZLIČITO

Prođe 20 godina od onda i ja postanem ponosna mama. Kako je moje dete odrastalo, počela sam da primećujem da se ne razvija „školski“ ili ti kako smo mi pametni psiholozi smislili/istražili/uvideli da deca treba da se razvijaju. Jednog dana mi je njegova vaspitačica rekla kako je moje dete „čudno“. Kako uvek voli da se igra sam, kako mu smeta buka i kako uvek izmišlja svoje igrice u kojima retko kada uključuje bilo koga, ne samo svoje drugare. Kao prava „paranoična“ majka koja ima jedno jedino dete, počela sam jako da brinem. Svakakve dijagnoze sam premotavala po glavi i pitala se da li sam negde pogrešila. To razmišljanje je postalo mučenje. Mučila sam i sebe, a i njega pokušavajući da ga motivišem da se više druži i da uključuje sve više ljudi kako bih postigla “optimalni nivo socijalizacije“ i naravno razuverila sebe kako je sa njim „sve u redu“.

Onda me je pozvao moj najbolji prijatelj da me pita kako sam. Znate onaj lep osećaj kada ste apsolutno sigurni da neko vas zove samo zato što stvarno želi da zna kako ste. Uvek kad mi on piše ili pozove, osećam se lepo. To nije svakodnevno, ali uvek izgleda kao da je „tu“ konstantno. Počela sam da razmišljam kako sam srećna što imam takve prijatelje. Onda sam razmišljala zašto baš njega volim toliko i zašto mi je on najbolji prijatelj. Zašto mogu sve da podelim sa njim i zašto mi njegova pažnja prija. To je osoba koja ima malo prijatelja, ali su mu prijatelji vrlo, vrlo značajni. Jako je inteligentan, pronicljiv, uvek zna šta želi (šta mu prija i šta mu ne prija) i ono o čemu govori retko kad je beznačajno. Uvek je smišljeno, argumentovano i koncizno. Nasuprot toga, ja znam d budem konfuzna, anarhična i da imam potrebu za preteranom socijalizacijom. Razgovor sa njim me u takvim situacijama smiri i izbalansira. Sa njim mogu i da ćutim i da mi bude prijatno. Setila sam se ovih dana da sam imala sličan osećaj i sa drugom iz osnovne škole. To je moj drug introvert.

Na drugoj strani medalje se nalazi drugarica koja je klasičan knjiški primer ekstroverta. Otvorena, zabavna, ima potrebu da bude u centru pažnje, njeno društvo vam je uvek prijatno i nekako „svi žele da se druže sa njom“. To je moja drugarica ekstrovert. Uvek mi se činilo da nju bolje razumem, jer sam nekako sebe svih ovih godina etiketirala kao ekstroverta.

Međutim, njih dvoje nikada nisam upoređivala u smislu bolji/gori. Oni su jednostavno različiti i to mene čini celom, upotpunjuje me na jedan način koji formira celinu. Kad ovako pogledam, ja sam negde na „sredini“. Ponekad volim da ćutim sa drugom, a ponekad da provedem burnu noć sa drugaricom.

POKUŠAJMO RAZUMETI I PRIHVATITI RAZLIČITO

Međutim, da se vratim na sina. Otkako sam shvatila da volim što je moje dete „svoje“, umesto da se trudim da mu „pomognem“ da se socijalizuje, počela sam da se trudim da ga upoznam. Nisam insistirala da se druži ni sa kim. Nisam ga terala da učestvuje u zajedničkim igrama vršnjaka ispred zgrade. Samo sam posmatrala. Shvatila sam da je sa mojim detetom „sve u redu“ još prvog dana kad sam promenila percepciju, ALI zašto sam onda bila tužna zbog toga?! Verovatno odgovor leži u tom osećaju „nepravednog vrednovanja“. Introverti i ekstroverti nisu ni bolji ni gori, već samo različiti. Međutim, problem je što sam potpuno svesna da će društvo da ga tretira onako kako su tretirali mog druga u osnovnoj, a to mi se nije dopalo. Ponosna sam što je moje dete različito i što je ostalo svoje i pored naših insistiranja da se „socijalizuje“. Takođe znam kakvo je to „breme“ koje mora da ponese, ali se nekako nadam nekom čudu da će društvo vremenom razumeti činjenicu da nam jednako trebaju i introverti i ekstroverti i da ih trebamo jednako ceniti.

ODAKLE JE SVE POČELO

Sve ovo je počelo kada je K. G. Jung dao ime ovim urođenim crtama introvert i ekstrovert. Mudar čovek, kakav je bio, odmah se ogradio da niko nije potpuni introvert ili ekstrovert i da se svi krećemo u toj ravni, samo što jedna od te dve varke preovlada u nekom trenutku. Takođe je pričao i o ljudima koji se u tom koordinatnom sistemu nalaze u sredini pa se pomeraju, ali njima nije dao ime. Termin ambivert se pojavio tek 40-ih godina prošlog veka. Onda smo dobili još jednu nalepnicu sa kojom možemo da se igramo i da stavljamo ljude u „fiokice“ gde i pripadaju zar ne?! Sada znam i koja je moja „fiokica“.

Brojevi pokazuju da su više od polovina ljudi na svetu u stvari ambiverti, a neka istraživanja čak govore o odnosu 2/3 u koristi ambiverta i 1/3 ekstremnih introverta i ekstroverta. Introvertnih ljudi ima koliko i ekstrovertnih, iako se na prvi pogled možda tako ne čini.

Razlog je jednostavan: ekstroverti su bučni i nametljivi, pa ih je lakše uočiti od tihih i povučenih introverta. U našoj sredini ekstroverti su bolje uklopljeni u društvo, dok se introverti moraju potruditi da se izbore za svoje mesto, a da pritom ne žrtvuju svoju prirodu.

KAKO TO FUNKCIONIŠE?

Šta presuđuje u koju ćemo „fiokicu“ upasti? Čini se da to nije stvar izbora. Obeležja introvertnosti i ekstrovertnosti primećuju se i kod vrlo male dece. Istraživanja u kojima je mozak sniman naprednim tehnikama pokazala su da mozgovi introverta i ekstroverta rade na potpuno različite načine. Istraživači su merili električnu aktivnost mozga kod ljudi oba temperamenta i utvrdili da introverti imaju viši napon od ekstroverta. Da im se mozak ne bi usijao od visokog napona, introverti se klone jake stimulacije. S druge strane, ekstroverti se namerno izlažu spoljašnjim nadražajima da im se mozak ne uspava. Otkriveno je i da kod introverta dolazi do većeg priliva krvi u čeonu koru, zaduženu za pamćenje, planiranje, odlučivanje i rešavanje problema – tipične umne radnje kojima se bave tihi, povučeni i promišljeni ljudi.

Psiholozi i naučnici tvrde da introverti nemaju značajniju prednost u inteligenciji, već da njihovi mozgovi u bilo kojoj situaciji prihvataju i obrađuju više podataka u odnosu na ekstroverte. Ta navala podataka veliki je teret, a nije moguće otarasiti ga se snagom volje. Introverte razbesni kad im neko prigovori da „previše razmišljaju“. Nije reč o tome da “razmišljaju“, već se njihov um sam od sebe bavi gomilom informacija. Da bi tu gomilu obradili, razumljivo je da se povlače u tišinu i samoću.

Budući da je uočljivost kakvu poseduju ekstroverti često ključna za profesionalno napredovanje, introverti moraju da pronađu druge načine da se izbore za poslovne prilike. Iole sposoban poslodavac morao bi da bude srećan što u ekipi ima nekoga ko uspešno radi na poslovima koji zahtevaju koncentraciju, uranjanje u temu i duže periode samostalnog rada. Ekstrovert mora da upregne svu snagu volje da izdrži takav tip rada, a i onda ga često prekida radi čašice razgovora.

KAKO DA ZNATE U KOJU „FIOKICU“ MOŽETE SEBE SMESTITI?

Ekstroverti (lat. „okrenut prema spolja“):

– Tragaju za spoljašnjim stimulacijama (ljudima ili aktivnostima)

– Istovremeno govori i obrađuje svoje misli

– Motivišu ga spoljašne nagrade (priznanja, pozitivan feed-back)

– Druželjubiv i lak za komunikaciju

Introverti (lat. „okrenut sebi“):

– Unutrašnja stimulacija (voli biti sam)

– Kad je u društvu oseća da mu više prija da bude sam

– Govori samo kad ima šta da kaže

– Razmišlja pre nego što progovori

Ambiverti su negde u sredini. U smislu; ili će izaći sa društvom večeras i provoditi se, a onda će nekoliko dana provesti kući uz knjigu ili kompjuter; ili će izaći sa društvom ali kad oseti potrebu da se osami, otići će ranije kući. Ambivertima je najlakše da se snađu u svim situacijama ukoliko „umeju“ da odaberu pravo vreme za ispoljavanje introvertnost ili ekstrovertnost. Oni su blagoslovljeni da na njih ne gledaju kao na „neozbiljne šarlatane željne pažnje“ ili „usamljene čudake iz komšiluka“. Slaba strana ambiverata, može biti to što je njima ponekad teško da znaju koju stranu ličnosti da iskoriste u određenoj situaciji. Za razliku od ekstroverata i introverata koji znaju šta ih stimuliše, ambivertni nisu uvek toliko sigurni. To znači da ponekad mogu da se zaglave – ne shvatajući da je potrebno da promene svoj pristup kako bi bili motivisaniji.

Ambiverti bi trebalo da obrate pažnju da se ne zaglave u ulozi introverta, odnosno ekstroverta. Trebalo bi da ostanu slobodni. Takođe, predugo ostajanje u jednoj ili drugoj ulozi, može ugušiti ambiverta. Znaci upozorenja bi bili dosada i umor.

KAKO DA SE BOLJE UPOZNAMO MEĐUSOBNO?

Kako ne bi dozvolili da nas „ponese“ talas društvene predrasude ko je „bolji“, postoje stvari koje bi introvertni/esktrovertni ljudi mogli da urade kako bi poboljšali međusobnu komunikaciju.

*Šta bi ekstroverti mogli da urade da bolje razumeju introverte?

Nemojte mu nenajavljeno i bez njegovog pristanka dolaziti u goste. Introvert računa na svoje slobodno vreme da napuni baterije, a boravak neželjenih gostiju sprečava ga u toj važnoj aktivnosti.

– Ne tražite od njega da odmah odluči o vašem predlogu. Potrebno mu je vreme da smisli i uobliči odgovor tako da i sam bude zadovoljan njim.

– Ako ste na grupnom sastanku, ne prigovarajte mu zbog slabijeg učestvovanja. Podstaknite ga da iznese svoje ideje naknadno.

– Kad introvert dođe do reči, nemojte ga prekidati ili omalovažavati jer će zaćutati i više se neće javljati.

– Ne „savetujte“ introvertu da bude glasniji i otvoreniji, kao da su to zdravije osobine. Istraživanja su pokazala da je introvert slabije koncentrisan i efikasan ako mora da „glumi“ ekstroverta.

 *Šta bi introverti mogli da urade da bi poboljšali komunikaciju sa ekstrovertima?

– On voli voditi ležerne i neobavezne razgovore. Pripremite nekoliko tema da možete učestvovati u takvom čavrljanju, pa makar to bili tračevi.

– Dozvolite mu da se ističe, govori o svojim dostignućima i postavlja mnogo pitanja.

– Prihvatite njegovu potrebu da skače s teme na temu, glasno razmišlja i vodi konverzaciju s više ljudi.

– On ne voli da se dugo zadržava na jednom zadatku. Potrebna mu je raznolikost i mora se s vremena na vreme razonoditi.

– Kad više ne možete da pratite njegovo “izlaganje“, uskočite i prekinite ga ako nema drugog načina. Učinite to snažnim i samouverenim glasom.

Podržimo svoju decu, voljene ljude, roditelje… Slušajte svoje potrebe, budite ono što jeste, jer samo to vas može učiniti srećnim ispunjenim i zadovoljnim, a to se jedino računa.

 

Ivana Đorđević

Dipl. psihološkinja – psihološka savetnica 

E-mail: [email protected]

Mob. 060/575-4-775

Blog: www.lekariduse.wordpress.com

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari