Irak (1): Zvukovi, boje i treptaji zvezda

Do Ramadija ima nekoliko manjih i većih naselja i put je dobar, širok, ali i sa dosta gustim saobraćajem. Dok život vrvi svuda okolo, treba biti obazriv, teške drumske krstarice tutnje pored, ispred, iza, kao da idu na vas.

Najopasnije je kada se neki magarac nađe na putu, i ne stigne na vreme da utekne, i ta naduvena trupla opominju na ono šta se desilo…

Dalje, počinje pustinja. I negde, više od trista kilometara nema ničega izuzev peska i asfalta.

Na jednom ili dva mesta sam za dve godine susreo samo vojne kolone tegljača sa tenkovima, sivih boja kao pustinjski pesak. Poneko vozilo bi prošlo, trubnulo, i to bi bilo sve.

Do Rutbe, na granici sa Jordanom, malom tipično arapskom mestu, nije bilo ni benzinske stanice. Vozeći se nekoliko puta sam u kolima imao sam uvek onaj neprijatan osećaj: a šta ako auto stane?

A to se desilo, ne jednom, na sreću ne na tom pravcu. Dešavalo mi se na drumovima gde je bilo frekventnijeg saobraćaja i mogućnosti da se organizuje pomoć.

Naravno da nije bilo mobilnih telefona, i naravno da je bilo veoma vruće, pogotovo leti. Bilo je to ranih osamdesetih, prošloga veka.

Voleo sam da idem u Rawa-Annu.

To mesto me fasciniralo do te mere da sam jedne noći, ležeći na krovu kuće Abu Rahata, direktora mesne pošte, a na samoj obali Eufrata, očaran zvukovima, bojama i treptajima zvezda koje su se spuštale na mene ne pritiskajući me, naprotiv, poželeo da me dotakne neka meka meni poznata ruka i da tu ostanem zauvek …

Posle dugog, ali ne tako klaustrofobičnog puta kao za Rutbu, ovaj pravac za Siriju je sasvim drugojačiji: u nekoliko navrata, dobar put, a svi putevi u Iraku su bili dobri, vodio je tik uz Eufrat, a to je značilo puno velike vode, zelenila, lepih predela sa velikim dolapima starim i nekoliko hiljada godina…

Na nekim mestima se Eufrat razlivao, i tamo je bilo više života, na nekim delovima se gubio iza peščanih dina, i nije ga bilo na vidokrugu.

Posle jednog, dosta dugačkog dela puta, nove magistrale koja vodi ka granici za Siriju i Al Kaimu, odvaja se izlaz za Rawu i Annu.

Kad se prođe desetak kilometara, odjednom pukne vidik na reku i ogromni meandar koji u sebi, nizvodno, (kao da stoje kao usidrena, zelena flota) krije više od stotinak ostrva…

Na njima se gaji povrće, na većini i sada rade dolapi, a njihova škripa u određenom ritmu sličnom pulsiranju zvezda daje poseban pečat tom nesvakidašnjem mestu.

Iz knjige „Pitao bih. Koga da pitam?“, izdavač: Slovopres, Beograd 2016