Irak (2): Uz obalu tajanstvene reke

Najpoznatija je po tome što se određenog dana, najveći među svima njima spusti u vodu i zapliva smelo i uvereno sa golobradom decom ka drugoj obali.

Kad napisah „najveći“, imao sam u vidu dugogodišnjeg predsednika iračke države i Baas partije sada već počivšeg Sadama Huseina, koji se u to vreme, jedanput godišnje, mislim s kraja leta i početka jeseni upuštao u plivanje s jedne obale na drugu (ova slika se često vrtela na vestima svetskih stanica neposredno posle pogubljenja).

Na sreću nekih od roditelja koji u srcima strahuju za svoju nedoraslu i nejaku mušku glavu koja će svakako sutra biti u uniformi i pod stegom, ali ne bi da ih po svaku cenu stave na oltar, najveći se obično okrene u neko doba, na leđa, i lagano vrati do obale.

Za taj dan zaživi Rawa… I to uveče bude na svim vestima.

Nizvodno se, uz obalu, razvukla Anna, koja živi svoj život među stoletnim palmama, i kamenim zidinama ostataka vidno starog naselja za koje pričaju da je pripadalo jednom od prvih persijskih careva čiji se letnjikovac jedne od njihovih princeza sačuvao do današnjih dana na najlepšem od ostrva.

Na njemu sam takođe osetio poseban mir i poseban miris i palme su bile visoko do neba a dolapi dostojanstveni i tihi.

A voda je bleštala na suncu, pela se, pela se, pela se i padala, da bi padala, a potom tekla koritom koji joj je ponuđen…

Takav mir, dostojanstven i pun, nisam sreo u svom životu, i što ga više tražim, sve mi je dalji…

Zanoćiti u Anni je bilo posebno zadovoljstvo. Posle obilne večere pripremljene u brojnoj porodici dobrog i otmenog, kako samo Arapi to umeju da budu, Abu Rahata, uz neizbežnu šufericu ispečenu na kravljem izmetu, uz salate, pirinač i ovčetinu sa čudnim i ukusnim sosom čiju tajnu nisam otkrio, sedelo se na terasi malog letnjikovca nad samim Eufratom, duboko u noć.

Abu Rahat u svom domaćem halatu, sa brojanicama iz Nedžefa i crnom kao zift, kosom, debelim brkovima i intrigantnim očima, čekao je da se na njegov mig udalje ostaci porodice, njegova dva najstarija sina i brat koje je udostojio sedenjem sa nama.

Kada je za njima zatvorio baštenska vrata, donosio je viski i čaše, i veliki led koji smo lomili njegovim krivim nožem.

Pili smo lagano, dok se led ne bi sasvim istopio.

Ja sam sa velikim guštom palio svoju lulu i uglavnom smo ćutali. Reka je tekla podno naših ruku naslonjenih na zid, ispod kamene terase na kojoj smo sedeli po jastucima. Sa ostrva su svetlucale vatre.

Čuo se poneki dolap i poneka kasna ptica.

Voleo sam da spavam na jednom od ravnih krovova najbliže vodi, na prostrtim kožama i mekim jastucima. I dugo gledao u svoju zvezdu uporno zaleči za ramenom i dodirom koji bi me u tim trenucima odneo u nebo…

Iz knjige „Pitao bih. Koga da pitam?“, izdavač: Slovopres, Beograd 2016