Irak (3): Prolazak između dva brda

Al Kaim mesto na granici sa Sirijom zatvoreno za saobraćaj početkom 1982. godine, ali mesto u kome se odvijala živa investiciona delatnost.

Između ostalih, beogradski „Minel“ je za jednu američku kompaniju izvodio radove na montaži konstrukcija i dela instalacija na fabrici za proizvodnju mineralnih đubriva.

I svaki put bi prolaskom između dva brda srce počelo da tuče i dlanovi da se vlaže pri samom nagoveštaju onoga što sam znao da će se desiti: otvoriće se prostor kao početak velike igre na najsvetlijoj sceni i zasijaće meandar pod zracima zalazećeg sunca kao ogromna savijena srebrna riba posuta zelenim krljuštima u spokojnom odmoru.

I spuštao sam se starim putem i često samo prošao pored, i vozio se uz obalu dok god je moglo, što sporije ne mareći za upustva da se ne putuje noću i za činjenicu da me čeka još petsto kilometara do svog kreveta.

Ti prolasci kroz Annu u povratku u svoju matičnu luku bili su drugojačiji od onih kad se u nju dolazilo iz Bagdada, kada se uglavnom i odsedalo kod Abu-Rahata.

Ne samo što se u nju ulazilo s druge strane, već i zbog pomešanih osećanja koje sam imao pri tom.

Svaka poseta je bila posebna, a jedna od poslednjih, ako ne i poslednja, mada to tada nisam znao, bila je specifična jer sam bio samjako tužan, hvatala me nostalgija za domom, za porodicom, za svojom ženom i sinom.

Iz zvučnika se razlivao hrapavi glas Roda Stjuarta… I’ am sailing, I’ am sailing …

Prolazio sam između dva brda i znao sam šta ću ugledati. Kad se to desilo, zaustavio sam svoj nissan, i ugasio motor. Izašao sam napolje i seo na kamen pored puta.

Stiskalo me u grudima i grlu, peklo u očima.

Video sam, umesto meandra kej u Bloku 45 u Beogradu, i jednog dečaka koji trči kroz travu, širi ruke, trči prema meni, viče nešto, doziva, trči… i kad sam raširio svoje, da ga uhvatim, ispario je u izmaglici mojih već zamagljenih očiju.

Uzeo sam papir iz torbe i napisao pismo o tome kako bih voleo da znam da zabija iglice sa zastavicama na karti zemlje po kojoj se krećem u svako mesto u kome kažem da sam bio, da znam kako me svako veče zove, da znam da na karti koju sam mu poklonio nema više mesta gde da zabode svoju iglicu na tački koja se zove Anna, jer se od broja iglica više ne vidi ni ime ni meandar o kome sam mu pisao… i rekoh mu kako sam duboko nesrećan što ne mogu, baš tada, da ga zagrlim i stisnem uz sebe… Svog Zvrconju.

Onda sam savio pismo i vratio ga u svesku pa u torbu, sa namerom da sednem u prvi avion i odletim kući. Al nisam uradio ni jedno ni drugo.

I hteo bih nekog da pitam, zašto to nisam, al nemam koga .

Bagdad 20. 2. 1983 – Kijev 20. 2. 2003.

Iz knjige „Pitao bih. Koga da pitam?“, izdavač: Slovopres, Beograd 2016