Iran (1): Aerodromi ili svedoci istorije

Prvi aerodrom u Iranu sa asfaltnom pistom i međunarodnim statusom, Mehrabad je do 2007. bio glavno domaće vazduhoplovno čvorište.

Mehrabad od 1938. služio lokalnom vazduhoplovnom klubu, da bi stekao međunarodni sertifikat 1949, kada je postao, takođe, baza ratnog vazduhoplovstva, što je i danas. Prvi od šest aerodromskih terminala je sagrađen 1955, među projektantima je bio poznati kalifornijski arhitekta Vilijem Pereira (1909-1984), tvorac Transameričke piramide u San Francisku.

Mehrabad opslužuje domaće kompanije na letovima po Iranu. Koristili su ga i novinari iz Srbije krajem avgusta 2017, na letu do Širaza 900 kilometara na jug i natrag. Terminal 2. aerodroma je u rano jutro delovao pospanim putnicima čisto, ugodno i udobno, bez velike gužve, buke i čekanja.

Međunarodni letovi iz Teherana se obavljaju sa drugog aerodroma Komeini, većeg i savremenijeg. Pa opet je Mehrabad prema podacima iz 2016. bio najprometniji aerodrom u Iranu sa 16.678.351 putnikom.

Na Mehrabadu su se pre 40 godina odvijali neki od prelomnih trenutaka Velike Iranske Islamske revolucije. Odatle je vedrog 16. januara 1979. plavo-beli Boing 707, „Šahov soko“ – avion iranskog apsolutističkog monarha Mohameda Reze Pahlavija kojim je kralj lično pilotirao – zauvek odleteo iz domovine. Beg uplakanog kralja pred dvogodišnjim buntom Iranaca označio je kraj monarhije u zemlji kojom su kraljevi vladali 2.500 godina.

Tada je samo po dvojici iranskih novinara i zvaničnih fotografa dozvoljen pristup na Mehrabad. Potom je sovjetska novinska agencija TASS javila da je monarh otišao „kao begunac, bez raskošnog ispraćaja i počasnog špalira“.

Dve sedmice kasnije na istom aerodromu je okončan „let revolucije“ pošto je maglovitog jutra 1. februara iznajmljeni avion Er Fransa iz Pariza dovezao na Mehrabad najpoštovaniju duhovnu ličnost Irana. Ajatola Ruhola Homeini, otvoreni kritičar iranskog vladara Mohamada Reze Šaha Pahlavija, vratio se kući posle 14 godina izgnanstva u Turskoj, Iraku i Francuskoj.

Prethodno je avion kružio, navodno da bi se piloti uverili da na pisti nema tenkova. Po prizemljenju, iz aviona je posle 40 minuta izašla starina u crnoj odori šijitskog visokodostojnika duge bele brade, pravo u masu od 300 hodža i novinara. Duž više od 30 kilometara od aerodroma do prvog stajališta, groblja Behešt-e-Zahra počivališta mnogih žrtava šahovog režima, ajatolu Homeinija je trijumfalno pozdravilo između pet i deset miliona ljudi. Automobil u kome je bio Homeini, teški američki automobil karavan, praćen karavanom kombija sa novinarima iz celog sveta, satima bio nevidljiv u oduševljenom talasu ljudi. Svedoci kažu da se tako nešto nikada neće ponoviti.

Kraljevo izgnanstvo sa trećom ženom Farah Dibom trajalo je 18 meseci. Bivši saveznik Sjedinjene Američke Države su odbile da pruže azil pa je Pahlavi, 60-godišnjak, umro od raka 27. jula 1980. u Kairu, slomljen i bez države.

Homeini, 76-godišnjak na povratku iz progona, vladao je narednu deceniju kao vrhovni vođa Islamske Republike Iran. Na njegovoj sahrani 11. juna 1989, na groblju Behešt-e-Zahra je, prema zvaničnoj proceni, bilo 10,2 miliona ljudi.