Iran (2):  Grad pod šatorima

„Služila je za ‘Grad pod šatorima’ tokom proslave 2.500 godina postojanja persijskog kraljevstva 1971“, tumačila je vodič novinarima iz Srbije u poseti Iranu.

Ova razglednica je više o gala svečanosti koju je priredio poslednji iranski kralj Reza Pahlavi, oglašavanoj kao najveći kulturni događaj u savremenoj istoriji. Sećanja se vraćaju u danima kada se u Iranu, nekadašnjoj Persiji, obeležava 40 godina od pobede Islamske Revolucije, okončanja 2.500 godina monarhije u prostranoj zapadnoazijskoj državi i begstva kralja Reze Pahlavija iz domovine.

Persepolis ili Persepolj je bio je ceremonijalni glavni grad persijske monarhije u doba iranske dinastije Ahemenida. Najraniji ostaci grada datiraju iz 515. pre nove ere (pne), iz doba vladavine Darija Prvog Velikog. Tri veka je Persepolj dograđivan, blistao i bio pun simbolizma. Onda je 330. pne. Aleksandar Makedonski osvojio i opljačkao grad. U Kserksovoj palati je izbio požar i uništio većinu kompleksa. Od doba dinastije Seleukida značaj Persepolisa je opadao, pa je rane nove ere do danas mrtav.

Namera Šaha Reze Pahlavija je bila da prikaže persijske stare civilizacije i istorije i pokaže dostignuća Irana pod njegovim vođstvom. Priredio je složeni niz svečanosti od 12. do 16. oktobra 1971. i u spektakularnom „Gradu pod šatorima“ ugostio kraljeve, šeike i sultane. Bile su zastupljene najdugovečnije monarhije na svetu, uz Šaha još i etiopski car Hajle Selasije Prvi te mlađi brat japanskog cara Hirohita princ Mikasa. Do kraja te decenije etiopska i iranska monarhija nisu više postojale. Među državnicima iz 64 zemlje, na čelu liste šefova država bio je jugoslovenski Josip Broz Tito sa prvom damom Jovankom Broz.

Ekstravagancija proslave je bila zapanjujuća. Koštala je Iran, zemlju u razvoju, najmanje 22 miliona ondašnjih dolara, neki tvrde deset puta više. „Nije to bila svetkovina godine, već proslava 25 vekova,“ poručio je slavni glumac Orson Vels čitajući tekst za prigodan dokumentarni film „Vatre Persije“.

Kritičari su se oglasili u međunarodnoj štampi. Pobunili su se muslimanski sveštenici poput ajatole Ruhole Homeinija, tada u egzilu, njegovi sledbenici. Homeini je događaj nazvao „Đavoljim festivalom“. Ajatola, koji će nepunih osam godina kasnije predvoditi Islamsku Revoluciju i zameniti Šaha na čelu države, je povodom podsećanja na dinastiju koje je svečanost budila, okarakterisao monarhiju kao „sramnu i beščasnu reakcionarnu manifestaciju“.

Homeini je smatrao učesnika događaja „izdajicama islama i iranske nacije“. Naglasio je neumerenosti, konzumaciju alkohola, gošće u kratkim haljinama bez hidžaba, trupe igračica.

Homeinija je podržavao širok krug stanovništva, islamističke i levo orijentisane organizacije, studentski pokreti. Zazor šahovih političkih suparnika je prerastao u pokret koji je oblikovao Islamsku revoluciju. Neki kasniji istoričari smatraju da je neumerenost u raskoši svečanosti doprinela događajima voditi pobedi Iranske revolucije 11. februara 1979, kraju monarhije i uspostavljanju Islamske Republike.

Potom je „Grad pod šatorima“ u obliku zvezde, na 65 hektara i sa 51 luksuznim klimatizovanim čadorom, poslužio kao kasarna, a zatim administrativni centar Korpusa islamske revolucionarne garde. Danas je ruševina.