Iran: Jazd i čuvari vatre

Iako solidan poznavalac vina, on ne bi umeo ni da razreši dilemu da li je Hafez pisao o vinu kao božanskom napitku ili božanskoj ljubavi, kako to sugerišu islamski tumači.

Zato će vas povesti u Jazd, fascinantan grad centralnog Irana. Jazd je jedini grad na svetu koji je zaslužio tri mesta na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine: staro gradsko jezgro, podzemni akvadukti i persijski vrtovi su njegov doprinos čovečanstvu.

Oni su svedočanstvo prilagođavanja stanovnika surovoj okolini; Jazd je „verenica pustinje“.

Stari Jazd je sagrađen od cigle i blata. Šetnja uskim i vijugavim ulicama, kroz koje se teško može probiti pored jahača na magarcima, upoznaje nas sa hiljadugodišnjim iskustvom da su najbolja zaštita od žege debeli zidovi, spuštena dvorišta i poseban način osvežavanja vazduha u prostorijama.

Kao moderne zgrade pod klima uređajima, tako su krovovi zgrada u Jazdu puni zidanih kula, koje kanalima ono malo „uhvaćenog“ vetra sprovode u unutrašnjost. To nije jedini nebeski ukras grada.

U Jazdu, kao i u Komu i Isfahanu, minareta su uska i visoka, a u Jazdu u Duma džamiji i najviša u Iranu. Ukrašena su, kao i ajvani na ulazima i kupole džamija, bleštavim keramičkim pločicama koje odražavaju nebo.

U Jazdu je prisutna i zoroastrijanska tradicija. Zoroastrijanci su čuvari svete vatre koja gori, kažu, neprekidno od 740. godine.

Ni sveštenici joj ne mogu prići bez maske, da je ne zagade. Plamen je je sastavljen od šesnaest vatri različitog porekla, uključujući i munje. Na pročelju hrama je tradicionalna predstava krilatog božanstva; neki smatraju da je to vrhovni bog, Ahuramazda.

U Jazdu su zoroastrijanci (bili) i čuvari posebne ceremnonije sahranjivanja – tela preminulih izlagali su orlovima u kulama podignutih na obodu grada; na taj način izbegavali su da se zagade i druga dva sveta elementa, zemlja i vazduh.

Poseban sistem snabdevanja vodom bio je uslov opstanka Jazda.

Ono što su u zapadnoj civilizaciji akvadukti, moćne tvorevine graditelja i careva, u ovom gradu su dela nepoznatih kopača. S planine, voda se još uvek dovodi kroz podzemne tunele, uske koliko čovek može da se sagne, duge desetine kilometara.

Veliki krtičnjaci na površini su iskopana zemlja, izbacivana kroz vertikalne otvore.

Voda je centralno obeležje persijskih vrtova, čiji dizajn je star dve hiljade godina, od Kira Velikog. Vrtovi su ograđeni zidom, podeljeni na četiri dela između kojih je voda, okruženi hladovitim drvećem i posebnim paviljonom za odmor. Bili su uzor za arapske vrtove u Andaluziji i mogulske u Indiji. Persijska reč za ove vrtove (pardis) preneta je u mnoge evropske jezike da označi – raj. Vrt u Jazdu je zaista zemaljski raj.

Još nešto o Širazu. Na grobu Hafezovom, Iranac mi je uz pomoć ptičice izvukao papirić sa porukom o sreći. Čuvam je, da bi mi je neko nekada preveo sa farsija – da saznam koliko sam u međuvremenu bio srećan.