Iran: Na Hafezovom grobu

Zato se boravak u Širazu često završava večernjom posetom grobovima Hafeza i podjednako čuvenog pesnika Sadija (…). Hafez je verovatno najomiljeniji i najcenjeniji pesnik u ogromnom kanonu persijske književnosti. Veliki ljubitelji poezije, Iranci iz svih sfera života napamet kazuju stihove majstora gazala, kratke, ljubavne, rimujuće pesma.

Grobnica Hafeza nalazi se u prelepom vrtu i pred njenom kapijom svakodnevno stotine turista i meštana stoje u redu da odaju poštu „Pesniku pesnika“. U parku pun razgranatih ruža i ptičjeg cvrkuta void ka kupoli groba sačinjenoj od od plavih pločica. Drugačije je nego u Teheranu, atmosfera je vedra i opuštena. Svuda su mladi i stari, domaći i pokoji stranci, suniti i šijiti, liberalni i konzervativni.

Okupili su se oko Hafezove grobnice u počast čoveku koji je govorio o univerzalnosti ljubavi. U toploj večeri po prostranom memorijalu se čuju glasna razmišljanja i diskusije posetilaca, kažu, o razigranim nijansama Hafezove lirske genijalnosti.

U persijskoj tradiciji, kad se neko suoči sa poteškoćama, donošenjem presudne odluke ili makar ima neko opšte pitanje na umu, obrati se za uputstvo proroku iz Širaza, Hafezu. Navodno, češće bi Hafez, na svoj zagonetan način i kroz pesmu, podstakao ispitivača da dublje zaviri u vlastitu dušu. Tradicionalno, prva rečenica na koju bi pao pogled čitaočev, bila bi odgovor na direktno pitanje, ostatak gazale bi dodatno pojasnio.

Poput drugih evropskih romantičara Hafeza, koji je „opevao radosti ljubavi i vina“, prigrlio je Jova Jovanović Zmaj (1833-1904). Profesor emeritus Rade Božović sa Filološkog fakulteta u Beogradu, orijentalista, koji se posebno bavi i persijskom književnošću podseća da u Zmajevoj pesmi na „Grobu Hafisovu“, jedan stih počinje:

„Nakuc’o se čaša, napev’o pesama,

napio se raja sa mednih usana.“

Grad Širaz je do devetog veka bio je vinska prestonica Irana i uživao ugled najboljeg proizvođača tog pića na svetu. Širaz vino je pomenuo srednjovekovni putopisac Marko Polo, a u 17. veku su ga izvozili evropski trgovci.

U savremenom Iranu, širaz vino se ne proizvodi legalno zbog zabrane alkohola u islamu. Pre Islamske revolucije 1979. u Iranu je bilo do 300 vinarija. Iran više nije zemlja koja proizvodi vino, ali tamošnjim hrišćanima je zakonski dozvoljeno da ga fermentišu.

Zato se obedi tradicionalne persijske kuhinje u Širazu završavaju šoljom vrelog čaja. Tako je bilo i u restoranu Šater-Abas, među lokalnim gurmanima omiljenoj sofre-hane ili kući za trpezu.

Šater-Abas je živahan restoran na nivou podruma sa udobnim tradicionalnim enterijerom, popločanim zidovima, prigušenim osvetljenjem i ukrašenim stolnjacima. Nudi persijsku hranu pripremljenu u otvorenoj kuhinji, ispred uvek pune trpezarije.

Preporučuju halim bademđan, predjelo od patlidžana, mlevenog mesa, sočiva i jogurta; kobide, ćevap od mlevenog mesa sa peršunom i lukom; i sabzi polov, jelo od pirinča sa mirođijom, peršunom, vlašcem i korijanderom. Poseban specijalitet je taftun, ukusan hleb tek ispečen u glinenoj rerni.