Sedamdesetih godina je Sovjetski Savez bio na svom vrhuncu, ali se već osećao početak „Velikog zastoja“ pri kraju vladavine Brežnjeva, koji je bio uvertira u konačni slom ove države.
Mi iz Jugoslavije bili smo privilegovani, valjda zbog socijalizma, jer su nam dozvoljavali putovanje u njegove najinteresantnije delove, uz mogućnost da neposredno doživimo stvarnost zemlje „razvijenog komunizma“.
Danas nema ni socijalizma ni komunizma, a obe zemlje izbrisane su sa geografskih karata. Ostalo je samo nešto crno-belih fotografija…
Višenedeljno putovanje na Bajkalsko jezero bilo je jedna od prilika da se upozna država koja je zauzimala šestinu Zemljine kugle.
Do sibirske destinacije, Irkutska stigli smo zaobilazno, preko Kijeva, Lenjingrada (Petrograda) i Moskve.
U Kijev smo putovali vozom, koji je na granici SSSR sa Mađarskom menjao točkove, kako bi se prilagodio širini sovjetskih železnica.
Već u vozu mogli smo da vidimo legendarni način putovanja sovjetskih građana – u trenerkama, sa obaveznim termosom za čaj i šahovskom tablom.
Kijev je ostavio utisak srdačnosti i dobre hrane (kijevski kotlet), Lenjingrad slave i još uvek prisutnog pijeteta prema ratnoj sudbini (Piskarijevsko groblje), a Moskva imperijalne grandioznosti.
Dužnost domaćina bila je da istaknu socijalistička dostignuća – kojih je bilo malo vidljivih, sem Lenjinovog mauzoleja, ali su detaljno pokazivali i spomenike prošlosti: Kijevsko-pečersku lavru, Ermitaž i Lavru Aleksandra Nevskog, Kremlj i Novodevičji manastir.
Kao i drugi, na put smo poneli žvakaće gume, farmerice i najlon čarape, za kojima je vladala jagma u sovjetskoj državi.
Zarada nam je omogućila večeru u lenjingradskom restoranu „Sadko“ i ručak u moskovskom „Metropolu“.
Ali, na moskovskoj zatvorenoj pijaci tezge su bile prazne; samo na nekoliko njih bila je skromna ponuda krompira.
Karta u trolejbusima i metrou koštala je pet kopjejaka. Novčić od kopjejke bio je toliko mali da ga je bilo teško naći u džepu.
Na ulicama su se mogle naći lubenice i cisterne sa kvasom, iza kojih je obično bio dugačak red.
Votka i krzno kupovali su se u „Berjoskama“, za devize.
Začudo, nisu dali da se podmite (sitniji) državni službenici – ni „babuška“ na ulazu u Umetničko groblje u Lenjingradu, niti ona koja je kontrolisala sprat hotela.
Do Irkutska smo leteli avionom Aeroflota. Na unutrašnjim avionskim linijama vladala je relativna sloboda.
Na sedištu pored, inženjer iz Voronježa, koji se vraćao sa sahrane oca, iz tašne je izvadio flašu votke i dve ogromne čaše, koje nisu smele ostati pune.
Na razdaljini od preko pet hiljada kilometara od Moskve – u carsko vreme to je bila bezbedna udaljenost za progonstvo dekabrista – u Irkutsku je atmosfera bila opuštenija.
U restoranima je svirala muzika, laki šlageri Marka Bernesa i Klavdije Šuljženko.
Biralo se između soka od breze i sovjetskog šampanjskog, ali je bilo i domaće votke („samogona“): neki gosti su iz restorana izlazili veseli – prizor nezamisliv u evropskom delu zemlje.
Činilo se da se stanovnici lepo osećaju u pristojnoj odeći, skromno snabdevenim radnjama, lokalnom sladoledu i šetnji obalom Angare.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
