Irska (1): Istorija deo svakodnevice

Ljubazni neki ljudi ovi Irci, očas ulete u razgovor sa tobom, osmehuju se, šale. Grad je izmešane arhitekture, građevine iz 1200-ih, savremene zgrade, bez arhitektonskog plana u užem centru. Smenjuju se crvene, od cigle, iz 18, 19. i 20. veka sa staklenim, modernim, ne preterano visokim zgradama, ništa nije savršenih linija ni čistih površina.

Par ulica sa markiranim radnjama, za turiste. I poneka radnja koja prodaje suvenire irske sreće: olovka koja donosi sreću, šolja koja donosi sreću, majica… Svaki balkon, fasada, ograda, ukrašeni saksijama sa cvećem, vodopadi cveća, kaskadno poređane žardinjere od gore ka dole. Sunce im daje boju, prozračnost svakoj latici, miris. Pitam se kakvo je kad izgubi raskoš koju oči vide samo kada ga okupa sunčeva svetlost. Razbarušen grad, sveden na kvartove, trgove, katedrale, pri tom grad koji nikada nije bombardovan.

Istorija je deo svakodnevice, deca od šest godina idu u muzej Revolucije iz 1916, uniformisana, sa obaveznim zelenim delom uniforme, majicom ili žaketićem… na kioscima se prodaje reprint novina izdavanih tokom revolucije od 24. aprila 1916. do 1922-3. kada Irska dobija nezavisnost od Engleske. Reprint je povodom stogodišnjice tog događaja.

Osunčane ulice, retkost u Dablinu, koji je inače, ne znam, sumoran? Mrzovoljan? Vlažan i mračan kada nema sunca?

Ne znam, za nas je bio osunčan, blještav u jakom koloritu. Zelena, zelena, zelena, zeleno, volim te zeleno. (Lorka) Kažu Irci za svoje ostrvo: 40 tonova zelene. A ja naslućujem da je Dablin u svom uobičajenom ruhu, bez sunca, u 50 tonova sive…

Slažem kockice u glavi: ovo su Kelti! I dan-danas se oseća: Kelti, Vikinzi, Normani, Briti, ova zemlja druida i galskog jezika bila je više od hiljadu godina (tačnije od 841) pod tuđom krunom. A opet su sačuvali sva obeležja: galski jezik, svog sveca Sv. Patrika… Današnja katedrala „Svetog Patrika“ u Dablinu je protestantska. On je živeo i pokrstio Irsku u 5. veku, pre svih podela u hrišćanskoj crkvi. I sahranjen je u severnoj Irskoj, među protestantima. Pa ipak je obožavani svetac katolika širom zemlje, svetac koji je uveo Kelte u hrišćanstvo. U šta su verovali Kelti? Paganska verovanja i običaji i hrišćanska obeležja, rituali isprepletani sa biblijskim pričama, od onomad. Nastaje keltski krst koji miri najvažniji hrišćanski simbol – krst i pagansko vrhovno božanstvo – sunce, predstavljeno kao krug iza krsta. Sveti Patrik koristi simbol deteline da Keltima predstavi sveto trojstvo: oca, sina i svetoga duha.

Odsedamo u samom centru Dablina, u kvartu Temple bar, na bivšem posedu izvesnog protestantskog veleposednika. Do pre dvadeset godina bio je to zaboravljeni deo grada (kao Savamala) sa napuštenim niskim zgradama, po kojim zanatskim lokalom. I onda su gradski oci odlučili da naprave kvart posvećen umetnosti, pabovima, mladima, ustupili zgrade porodicama i napravili koloniju malih porodičnih biznisa. Danas je to najbučniji, najživlji i najšareniji kvart u Dablinu gde se pivo pije na ulici, ispred paba iz kojeg trešti živa irska svirka, posetioci opušteni, neformalni, ulice pomalo musave, zgrade sa kojih je samo oduvana prašina, sa pukotinama na ponekom zidu, starinskim slovima ispisanim nazivima iznad ulaznih vrata, kablovima za struju sprovedenim preko spoljašnje fasade u unutrašnjost zgrade i neizbežnim visećim žardinjerama iz kojih na sve strane kipe krupni cvetovi petunija i raznobojnog cveća koje u slapovima pada ka trotoaru.

Ulice su gromoglasne tokom popodneva i večeri, svi govore, viču, pevaju, oseća se uzbuđenje kao pred neki lepi veliki događaj koji ih sve spaja. Hm, šta će im doneti ovo veče? Reka Lifi iza ugla, onako, ništa naročito, uzana, mostovi pretekli iz nekog drugog vremena, kao na brzinu sagrađeni, samo da posluže svojoj svrsi, da pređeš reku a da se ne pokvasiš. Voda mutnozelena, sumnjivi predmeti po njenoj površini klize ka Irskom moru nekoliko blokova dalje.