Irska (2): Na palubi i ispod nje

Inače, kažu sami za sebe, da su namrgođeni i urođeno depresivni. Možda smo zaista doživeli sliku Irske koja nije, koja je i njima samima tih dana bila drugačija, gde Dublin ne liči na sebe ovako blistav, a oni nisu uobičajeni oni već neki nasmejani i radosni ljudi? Verujem da na Dablin može da se primeni skala 50 nijansi sive a na unutrašnjost Irske 40 (tako bar oni kažu) nijansi zelene. Smaragdno ostrvo. Zeleno ostrvo. Alfredo kaže: slepo crevo Evrope.

Večeramo u američkom restoranu: brza i obilna hrana… bajkeri… pao je prvi Guinness i jedno crveno irsko pivo (O’Hare?). Posle toga bili u Tesco prodavnici, hrana plastična, odbojna, nismo imali apetita da išta kupimo.

Sa recepcije javljamo prijateljima Majeli i Toniju da sutradan planiramo da idemo na zapadnu obalu.
U četvrtak rano ustajanje, idemo na izlet. Ushićeni smo što Irsku možemo da prokrstarimo od zapadne obale, obale Irskog mora, do istočne obale, obale Atlantskog okeana, za ukupno 12 sati, uključujući pauze na zanimljivim lokacijama, sve sa povratkom u Dablin. Grupa se sastaje ispred spomenika „Sweet Molly Mallone“ (onoj iz popularne irske pesme, nezvanične himne Dablina), u bronzi izlivenoj prodavačici morskih plodova i ribe koja, nemarno podignute punđe, sa poluotkrivenim bujnim grudima, u dugoj haljini iz prošlih vremena, ravnopravno učestvuje u dablinskoj svakodnevnici. Sve nam je bilo usput zanimljivo: prevoznik Paddy travel i putnici koje smo uporno (tj. nepristojno) posmatrali, analizirali, pogađali njihove životne priče, zanimanja. Da li su došli u Irsku kao višegeneracijski potomci onih milion Iraca koji su emigrirali u vreme velike gladi, od 1840. do 1845, bežeći od tužne sudbine ostalih milion koji su umrli od gladi na rodnom tlu. Razlog? Suša… nije bilo krompira, sirotinjske hrane. A ko je uspeo da emigrira? Oni koji su sebi mogli da plate put ili sirotinja koja se krišom ukrcavala na potpalublja, sakrivena u utrobi teretnih brodova i tako preko širokog okeana? Ili i jedni i drugi? Jedni na palubi, a drugi ispod nje?
Tih godina su nastali sveprisutni „pennywalls“, kameni zidovi koje su za nadnicu od jednog penija zidali paori. Kako autobus grabi ka glavnoj destinaciji, Cliffs of Mohar, smenjuju se zeleni predeli, ograđeni pašnjaci: ovce… krave… konji… ovce… krave… krave… prazno… ovce… ostaci normanskog utvrđenja…

Pauza. Podne. Stižemo u gradić sa malom lukom u kojoj već vremešne drvene jedrilice nahereno stoje nasukane u luci, vezane. Alfredo se čudi: zašto su van vode? Meštanin mu odgovara: ovde je razlika između plime i oseke i do 6 metara dnevno. Što dalje od Ekvatora to je veća razlika u plimi i oseci. More miriše na hladnu morsku vodu, na alge, so. Hladnjikav vetrić za čas ohladi deo lica koje bi sunce ogrejalo.