Isidora Dankan i Sergej Jesenjin u raljama boemije

Bilo je to desetak godina pre nego što će upoznati balerinu slobodnog duha Isidoru Dankan, koja će mu postati supruga i inspiracija, i čija će sudbina biti takođe mračna.

Iako je vetropirasti Jesenjin imao još mnogo ljubavi, kratkotrajna romansa sa Isidorom postala je sinonim za njega, podjednako kao svevremenska poetska dela, poput „Ispovesti mangupa“, „Kafanske Moskve“, „Do viđenja, druže, do viđenja“.

Isidora Dankan rođena je kao Andžela Izadora Dankan u San Francisku 27. maja 1877. godine. Mnogi je smatraju začetnicom modernog plesa.

„Devojčicu-balerinu su kuće njujorških magnata pozivale da s majkom koja ju je na klaviru pratila ulepšava domaće prijeme i sedeljke uz muziku Betovena, Šumana, Šuberta, Mocarta, Šopena… Na koncertima koje je ubrzo počela da priređuje, igrala je u providnom hitonu i bosih nogu. Mlada revolucinarka žudela je za načelima demokratije i velike prošlosti i oko sebe dizala veliku prašinu… Lepu, talentovanu i bogatu Isidoru čekaće desetak godina ogromne slave i pred njom će se otvoriti čitav svet… Svuda i pred svima želela je samo jedno: da njena igra postane izraz slobodnih ideja“, napisala je književnica Ivana Hadži-Popović u izvanrednom romanu „Vatra i cvet“, u kojem se opisuje i zla kob supružnika Dankan-Jesenjin.

Važna tačka na „mapi“ Isidorinog života bio je Pariz, u koji se preselila sa majkom i bratom 1900.

Naredne godine upoznaje umetnicu Loi Fuler, koja joj je kasnije sponzorisala koncerte na Starom kontinentu.

Snažan uticaj i utisak na nju ostavilo je i poznanstvo sa filozofom Fridrihom Ničeom, jer je došla na ideju da započne svoj filozofski pravac u plesu – počinje da pleše uz klasičnu muziku, a umesto stroge tehnike baleta, prednost je davala prirodnom kretanju tela, što joj donosi veliku popularnost.

Otvorila je plesnu školu u Grenvaldu u Nemačkoj, a potom i u Francuskoj, koju zatvara zbog izbijanja Prvog svetskog rata.

U rodnu Ameriku odlazila je nekoliko puta, na turneje, ali joj ta zemlja više nikada nije postala „adresa stanovanja“.

Dankan je bila feministkinja, biseksualka i komunistkinja.

Imala je dvoje dece – kćerku sa Gordonom Kregom, koga upoznaje u Berlinu 1905, „posle uspelog koncerta“, a kasnije dobija i sina, sa jednim francuskim Jevrejinom.

Odnos Isidore i Krega, „visokog, divnog i vrlo naprasitog tvorca modernog teatra“, Ivana Hadži-Popović opisuje u svom književnom delu na sledeći način: „Obožavala ga je, htela je s njim da bude neprestano, njegovu samoću nije poštovala, niti trenutke kada je pripadao samo umetnosti…“

Sergej Jesenjin je rođen 3. oktobra 1895. godine u selu Konstantinovo.

Njegovi biografi tvrde da je poeziju počeo da piše sa devet godina.

Po završetku crkvene učiteljske škole, u jesen 1912. seli se u Moskvu, gde je radio najpre u mesari, a zatim kao lektor u štampariji.

Naredne godine paralelno sa poslom počeo je da pohađa studije na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na Odseku za istoriju i filozofiju.

Početkom dvadesetih godina 20. veka aktivno se bavio književno-izdavačkim radom.

Prvi put se oženio 1917, glumicom Zinaidom Rajh. U tom braku rodili su mu se kćerka Tatjana i sin Konstantin.

Zinaida, koju je Jesenjin napustio dok je još bila trudna, kasnije se udala za režisera Vsevoloda Mejerholda.

Nakon razvoda pesnik je jedno vreme živeo kod svoje sekretarice Galine Benilsvalske.

Tvrdi se da su se Isidora Dankan i Sergej Jesenjin prvi put sreli u jesen 1921, u ateljeu slikara Georgija Jakulova.

„Isidorinoj svetskoj slavi divio se mnogo pre nego što ju je i upoznao. Kada se to dogodilo, drhtao je nem i nemoćan da pokaže šta mu je u duši. Uz šampanjac, konjak i votku započela je njihova zajednička tragedija“, navodi se u romanu „Vatra i cvet“.

Posle venčanja, koje se zbilo samo šest meseci nakon poznanstva, putovali su na turneje po Evropi i u SAD – ona je plesala, on je recitovao svoju poeziju.

Neizbežan detalj u svim njihovim biografijama glasi: Jesenjin nije govorio strane jezike, a Dankan je znala samo nekoliko desetina reči ruskog.

Kao glavni uzrok njihovog rastanka navode se Jesenjinova sklonost ka alkoholu i česta duševna rastrojstva. Posle razvoda, 1923, on se vratio u Moskvu.

Ubrzo upoznaje glumicu Avgustu Miklaševsku, kojoj je posvetio nekoliko pesama iz ciklusa „Ljubav huligana“.

Njeno ime inspirisalo ga je da stvori stihove: „što mi tako ime tvoje zvoni, kao avgustovska svežina“.

Avgusta je mnogo godina kasnije tvrdila da je romansa sa Jesenjinom bila samo platonska, bez ijednog poljupca.

Naredne godine dobio je sina Aleksandra Volpina iz romanse sa pesnikinjom Nadeždom Volpin.

Poslednja pesnikova supruga bila je Sofija Tolstoj, šefica biblioteke Saveza pisaca i unuka znamenitog književnika Lava Nikolajeviča Tolstoja.

Ni u tom braku nije našao dugotrajniju sreću, pa su se razveli.

Jesenjin je pronađen mrtav poznog decembra 1925. u hotelu „Angleter“, u tadašnjem Lenjingradu, a sadašnjem Sankt Peterburgu.

Prema zvaničnoj verziji, izvršio je „trostruko samoubistvo – vešanjem, sečenjem vena i gorenjem uz cev za grejanje“.

Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblju.

Mnogi veruju da je samoubistvo bilo inscenirano, i za njegovu smrt krive tadašnje sovjetske vlasti, navodeći kao argument prvu fotografiju mrtvog pesnika, bez tragova stezanja omče oko vrata.

I Isidorin život je tragično okončan.

Po rastanku sa Jesenjinom, doživela je krah svoje plesne škole, a tvrdi se, takođe da se odala alkoholu.

Septembra 1927, uzbrzo nakon što je objavljena njena autobiografija („Moj život“), ugušila se šalom koji se upleo u točkove automobila u kojem se vozila u Nici.

Ljubavna i životna pripovest Jesenjina i Isidore asocira na stihove pesnika Miroslava Antića: „Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave, što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore. Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bleska ne žale da izgore.“