Foto: SANU/САНУ–Ф 400, 400/1–2Književnica, esejista, prevodilac i kritičar – sve je to bila Isidora Sekulić. Krasile su je inteligencija i skromnost, a samoću i rad smatrala je uslovom za razvoj čoveka. Njena dela krase „duboka misaonost i zrela književna reč“.
Isidora je rođena 16. februara 1877. godine u selu Mošorin kod Titela. Rano je ostala bez majke Ljubice, tako da se otac Danilo sam brinuo o njoj i njenoj braći Predragu i Dmitriju.
U Novom sadu je pohađala „Višu devojačku školu“, školovala se i u Somboru. Tu se po književnosti i znanju jezika odvajala od svojih vršnjaka, ali su joj dobro išle i prirodne nauke.
Vršnjaci bi je zbog ovoga često zadirkivali, što je Isidora kanije beležila:
„U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmijeha, svoje karikature i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bježala u posljednje redove, u najtamnije uglove. Osjećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem“.
Matematiku i prirodne nauke diplomirala je 1892. godine na Pedagoškoj školi u Budimpešti.
Bez oca i brata Dimitrija ostala je 1900. godine. Često je dolazila na zemunsko pravoslavno groblje na kojem su oni sahranjeni i dugo vremena je provodila tamo.
Grobar Nikola je tako počeo da joj priča životne priče sahranjenih ljudi, a Isidora je te razgovore počela da prepisuje i kasnije ih pretočila u svoj najveći roman pod nazivom „Kronika palanačkog groblja“.
Ovaj roman je zbirka sedam novela od kojih je najpoznatija Gospa Nola. Lik Gospa Nole je jak ženski lik, koji je posle junakinja Bore Stankovića, bio redak u srpskoj književnosti.
Isidora nije oklevala da svoje ženske likove upotpuni hrabrošću, ponosom i odlučnošću, a njeno prvo delo bilo je zbirka pripovetki „Saputnici“ iz 1913. godine.
Poliglota i svetski putnik
Ona je bila svetska putnica – posetila je Englesku, Francusku, Švedsku, Nemačku, Italiju i Norvešku. U Norveškoj je našla mir i uživala u šumama i fjordovima, a upravo će putopis „Pisma iz Norveške“ napisati 1914. godine.
Tamo je i upoznala lekara Emila Stremickog koji je iste godine preminuo, nedugo posle njihovog venčanja. Isidora se posle toga nije udavala i nije imala dece.
Gubici koje je preživela uticala su na nju, te je posle svega toga retko ostvarivala bliske odnose i postala naizgled hladna i zatvorena.
Književnici Dragutin Stefanović i Vukašin Stanisavljević Isidorina dela ocenili su kao ona sa izuzetno ličnim i subjektivnim karakterom. Njenu prozu okarakterisali su kao jaku i duhovnu u kojoj leže duboka misaonost, psihološka introspekcija i zrela književna reč.
Smatrala je da su samoća, ćutanje i rad ključni za duhovni razvoj čoveka, a ove uslove pripisivala je muškarcima. Razlog ovakvog stava objašnjavala je time što ju je vaspitavao otac, što je uticalo na njen karakter, a samim tim i na stvaralaštvo.
Bila je poliglota, a 1922. godine doktorila je u Nemačkoj. Pre toga je radila kao nastavnica matematike, a kasnije francuske književnosti u Pančevu, Šapcu, Beogradu.
Rad su joj često ometali zdravstveni problemi jer je bolovala od tuberkuloze. Živela je skromno, popodnevni odmor smatrala je gubljenjem vremena, ogovaranja kojima su se bavile druge žene nju nisu interesovala.
Važila je za izuzetno inteligentnu osobu, ali vrlo skromnu i empatičnu.
Žena od znanja i član SANU
Bila je članica raznih udruženja, često je organizovala druženja u svom stanu, gde bi gosti raspravljali o književnosti i umetnosti.
U svojim delima ona se bavila stanjem čoveka, njegovim razmišljanjima i motivima postojanja, što je bila novina u srpskoj književnosti. Pisala je romane, novele, pripovetke, putopise, eseje, kritike…
Važila je za najobrazovaniju Srpkinju svog vremena te 1939. godine postaje dopisnik Srpske Kraljevske akademije nauka, a prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti postaje 1950. godine. Odbor akademika ove akademije 1993. uvrstio ju je u spisak 100 najznačajnijih Srba.
Njeno književno umeće pokazalo se u delima „Đakon Bogorodičine crkve“, „Zapisi“, „Mir i nemir“. Rodoljublje, kojeg se nije stidela, pokazalo se u knjizi „Zapisi o mome narodu“, dok dela „Analitički trenuci i teme“, „Govor i jezik, kulturna smotra naroda“ kao i „Njegošu knjiga duboke odanosti“ predstavljaju vrhunac njenog esejističkog i kritičkog stvaralaštva.
Pred kraj života napisala je:
„Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale“.
Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu, a sahranjena je na Topčiderskom groblju, u miru, po njenoj želji – bez prevelike pompe.
Njeno ime nosi osnovna škola na Savskom vencu u Beogradu, kao i gimnazija u Novom Sadu.
Književnu nagradu „Isidora Sekulić“ dodeljuje opština Savski venac od 1968. godine, a Sekulić je svoju ličnu biblioteku ostavila Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Tamo se pored legata književnice, nalazi se i njena Spomen-soba.
Ona je u amanet pored svoje biblioteke, ostavila i zbirku rukopisa, 21 umetničku sliku, nameštaj radne sobe sa pisaćom mašinom i lične predmete.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
