Iskorišćeni trenuci

Preumorne od višesatnog truckanja u autobusu, ne kupamo se prvog dana. Sedamo u najbliži restoran i jedemo pizzu sa nekoliko vrsta sireva. Percepcija mi je potpuno poremećena. U očima, i dalje, slike zaliva.

„Đe si, avetinjo“, povika neko iz sveg glasa i natera nas da odvojimo pogled od tanjira. Sležemo ramenima i, uz osmeh, nastavljamo dalje.

Hoteli, zastali u osamdesetim, u čijim prizemljima se nalazi mešavina modernih lokala i markiranih butika, podsećaju na vremenske prilike tih dana. Samo što smo se udobno smestile na plažu, oblaci se navuku i more dobije one svoje dubine. Neslućene, skoro kao ljudske duše. Brzo se pakujemo i prebacujemo u najbližu baštu odakle posmatramo tu čudesnu smenu boja. Slušamo muziku, takođe iz osamdesetih, i grejemo se uz teleću čorbu. Taman kad shvatimo da se odveć dobro znamo da bismo mogle filozofirati, sunce se pomalja i neki smeli plivači prave prve krugove posle kiše.

Uz uvežbano nakašljavanje, konobari se izvinjavanju što nemaju sitno za kusur a mi, svejedno, uvek kažemo: „U redu je“. Vole nas i misle da smo iz Beograda. Ima jedan fenomen kod našeg naroda. Ti im se predstaviš na određeni način i oni ti poveruju. Sve je tako površno.

Na površini mora, toga dana, plivale su razne trave. Voda je ispod svega toga bila i te kako prijatna. Držimo se za bove i gledamo prevlaku. Ajkula me podiže u visinu i rastrže. Tresem glavom da odagnam negativne misli. Plutam. Daljine. Volim taj miris koji mi širi nozdrve i ulazi u svaku poru, taj šum, talase. Razlivam se i stapam sa vodom. Mozak stoji. Sloboda. Mir. Beskraj.

Vozić „ćira“ nas je, kroz vrlo prijatnu ali kratku vožnju, dovezao do Jahting kluba u Herceg Novom. Odatle smo prošetale do čuvenih stepenica. Nepregledni niz često je naglašavao kraj, ali avaj! Iza svake okuke pojavilo bi se još stepenika. Kada smo stigle, obasjalo me je hiljadu čudesnih sunaca. Kiša je opet padala. Bila je noć i bilo je ljudi, ali nas dve smo bile same. Same, u svom poimanju života, stvarnosti i situacije u kojoj se nalazimo. Tek dve devojke, malo kiše i ništa više. Da li je tako bilo? Sledećeg dana, sunce prži. Ležim na ležaljci. Drugarica dolazi noseći tacnu sa dve šoljice i obe se smejemo od srca. Uživamo pod senkama suncobrana dok nam voda zapljuskuje stopala. Lagano ispijamo espreso. Govorim joj da sam donela jednu važnu odluku, a ona odgovara: „Znam“. Postepeno ulazimo u more. Igalo je poznato po takvim plažama. Ponekad je potrebno otići daleko da biste se susreli sa samim sobom.

Na šetalištu srećem ljude koje sam upoznala po raznim banjama. Neverovatna mešavina koja se tu slila uputila me je na jedno razočarenje. Institut „Simo Milošević“ o kome sam toliko slušala, ne razlikuje se od bilo kog drugog banjskog stacionara. Vozim se liftom kroz jedanaest spratova, i na većini zastajem, da se uverim da su bolnički kreveti svuda prisutni. Nikada mi neće biti jasno! Onima, koji zavise od nas, dajemo bilo šta. Od zvezda pravimo veće zvezde dajući samo tamo gde je neko već dao, gde ima previše. Kroz vrata otvorene sobe vidi se more i shvatam da je jedina razlika u tom pogledu. Izlazim i ćutim.

Pogrešni okviri orijentacije u koje ulazimo podsećaju na strane turiste koji su, u svojim sedamdesetim i osamdesetim, pohrlili da letuju. U želji da zagrle grad, sakupljaju trenutke koje su ceo život planirali kao iz one Borhesove:… „kad bih opet mogao da živim, lakše bih putovao. S proleća bih počeo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni. Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao i sa više dece igrao. Ali, vidite, imam 85 godina, i znam da umirem.“

Na svu sreću, nama su i umiranje i osamdesete bile daleko, ali smo bile dovoljno mudre da iskoristimo naše trenutke. Ponele smo ih utkane u nove nas kakve smo se vraćale posle svakog putovanja. Tako je bilo i ovoga puta, pred kraj leta 2009.