Island: Rejkjavik; turisti, Bjork i Knausgor

Ni kod nas ni na Islandu, gde je i telefonski imenik složen po abecedi ličnih imena, a ne prezimena budući da prezimena kod njih označavaju ime oca, u ređim slučajima, majke.

Bjork, naravno, nisam srela. Ni pre 12 godina, ni nedavno, kada sam ostrvo posetila po drugi put. Iako se ona u svoj rodni grad sve češće vraća, a Rejkjavik nije veliki grad i nije bilo nemoguće sresti je na ulici, na bazenu ili u pabu jer se na Islandu i dalje vladaju po principu egalitarizma, ne vole povlastice, a zajednica je iznad pojedinca.

Mada se starosedeoci trude da zadrže obrasce tradicionalnog ponašanja, zaprepastilo me je koliko se taj grad promenio. Koliko je najezda turista i globalizacija, i u njemu, ispoljila svoje ružno lice. Jedino što mi se, od „novog“ dopalo, jeste koncertna dvorana, Harpa. A i ona zato što je fasadu dizajnirao umetnik Olafur Elijason.

No, očigledno je da je islandska autentičnost i umetnička kreativnost proterana iz najfrekventnijih gradskih ulica u kojima je sada mnoštvo turističkih agencija, pakistanski, kineski, ramen restorani, picerije i – skupoća. Istina, njihove plate se ne mogu porediti sa našim, ali je za prosečan srpski budžet odlazak u restoran nemoguća misija. Iako se, od kada nema viza, a i nakon što je uvedena direktna lou-kost avionska veza iz Pešte, prilično lako stiže u prestonicu Islanda.

Za razliku od stranaca koji su preplavili ulice, domaći se, valjda, skrivaju, u svojim kućama, koje, zbog velike potražnje, po visokim cenama izdaju turistima ili Poljacima, Špancima, Kinezima na privremenom radu na Islandu. Zbog toga se umesto islandskog, engleski jezik čuje na svakom koraku, a zaposleni u pojedinim hotelima i kafićima uopšte ne govore jezik saga koji je vekovima odolevao tuđicama.

Iako će u vezi sa Islandom svi isticati da je reč o bezbednoj državi i kako su se vešto izvukli iz finansijske krize, čitava priča je daleko kompleksnija. Što sam, zahvaljujući projektu zbog kojeg sam boravila u Rejkjaviku, te privilegiji druženja sa Islanđanima, mogla da naslutim. NJihove priče o runama, Sagi o Egilu, vilenjacima i patuljcima, u koje i danas veruju, pomogle su mi da suspregnem razočaranje. Kao i muzika Sigur Ros i Bjork, Muzej savremene umetnosti u luci, odlasci u gradsku biblioteku, bazeni na otvorenom, rana jutarnja šetnja plažom.

To me je podsetilo da „moj“ Rejkjavik od pre 12 godina i moja knjiga o njemu nisu samo plod moje mašte; potreba za Hiperborejom kojom me je „zarazi“ Crnjanski. A da je u Rejkjaviku, nekada, zaista bilo drugačije, potvrdila mi je i peta knjiga „Moje borbe“ koju ću, budući da se nekoliko epizoda dešava i u Rejkjaviku, poneti na Island. U njima Karl Uve Knausgor, koji je ujedno i autor i protagonist romana, sluša islandsku muziku i piše, intenzivno izlazi, druži se sa njihovim muzičarima i umetnicima, živi onako kako sve i sama pamtim.

S tim što će Knausgor te, sada već davne 1992. godine, za razliku od mene, jedne noći, na žurki, u njenom stanu u luci, upoznati Bjork.