Istanbul (1): Pera nasleđe na Bejoglu

Zgrada odiše nostalgičnom otmenošću, prastari lift probija se kroz stepenište i celog dana škripi gore-dole, u ogromnim dvoranama presijavaju se zlato i mermer.

U velikom kupatilu boja na zidovima se ljušti, ali možete da sednete na istu WC šolju na kojoj je sedela i Greta Garbo, da pogled uprete kroz isti prozor kroz koji je gledala austrijska carica Sisi, i spavate u krevetu u kome je noćivao albanski kralj Zogu.

Čuje se televizor iz sobe 204 u kojoj je spavao Trocki.

Najlepši apartman zauvek je rezervisan za Mustafu Kemala Pašu – od 1935. godine, Kemala Ataturka, to jest „oca Turaka“.

Vratar me hvata za ruku i daje mi do znanja kako smem da pogledam s vrata.

To je pravo malo tiho svetilište: krevet, kupatilo, dve fotelje, radni sto s nekoliko fotografija i nešto beležaka.

Znači, ovde je odsedao taj vojni diktator za vreme boravka u Istanbulu, taj ratni heroj iz Prvog svetskog rata koji je obuzdao haos raspada Otomanskog carstva, proterao strane osvajače pa odlučno i uspešno uveo zemlju u moderno vreme.

Dvadesetih i tridesetih godina Ataturk je sproveo sekularizaciju naprosto dekretom, što se u islamskom svetu smatralo nepojmljivom revolucijom: žene više nisu smele da nose feredže, muškarci fesove, poligamija je bila zabranjena, žene su dobile pravo glasa, islamski lunarni kalendar bio je zamenjen gregorijanskim, umesto arapskog pisma, uvedena je latinica, a islamski zakon zamenjen je gotovo doslovno preuzetim švajcarskim građanskim zakonikom, nedelja je postala neradan dan umesto dotadašnjeg petka, sve škole na bazi Korana, to jest medrese, bile su pozatvarane, a islam je otada morao da poštuje svaki svetovni zakon.

Proteklih decenija otac otadžbine je obožavan više nego ikad, i pored nove islamizacije zemlje, a možda upravo zbog toga. Njegovi spomenici na sve strane, u svim školama i kafićima visi njegova slika.

Važio je za simbol velikog napretka, ograničenja moći vernika, definitivan prekid s „bolesnikom na Bosforu“, kako se nekada nazivalo Otomansko carstvo.

Ataturk je ipak bio proizvod tog istog carstva, imperije koja je zapravo bila u boljem stanju nego što se to često pretpostavljalo.

U Turskoj je, na primer, isto kao u Francuskoj, još sredinom 19. veka započeo program modernizacije.

Mnoge promene koje su kasnije pripisane Ataturku uvedene su još za vreme vladavine otomanskog sultana Abdula Hamida Drugog: reforma školstva, modernizovanje vojske, reorganizacija pravosuđa i finansija, suzbijanje uticaja verske muslimanske elite, uvođenje zapadnjačkog načina odevanja, izgradnja puteva i železničke mreže.

Za vreme vladavine sultana Hamida uspostavljena je i direktna kopnena veza sa Zapadnom Evropom: 12. avgusta 1888. godine u grad je stigao prvi Orijent ekspres na parni pogon.

Pera Palas postala je predstraža zapadnjačke elite. Tih godina uvedeno je 18 novih studija kao i univerzitet i medicinski institut.

Ataturkova mladost bila je veliki primer onih mogućnosti koje je nudilo modernizovano otomansko školstvo već oko 1900. godine.

Odlomak iz knjige „U Evropi – Putovanje kroz 20. vek“, prevod sa holandskog jezika Ivana Šćepanović i Olivera Viringa, izdavač Heliks.