foto EPA-EFE/SEDAT SUNAAtaturkovo razdvajanje države i vere – islam se još samo smeo upražnjavati po ličnom izboru, bez pravnog ili političkog uticaja – zasnivano je na već postojećim shvatanjima.
Posebno u 19. veku mnogi islamski mislioci bili su inspirisani modernizacijom Zapada.
Na osnovu Korana došli su do zaključaka koji su se u većini slučajeva podudarali s modernim zapadnjačkim shvatanjima.
Imali su svakojake ideje o intelektualnoj slobodi, ulozi pojedinca u zajednici, razdvajanju države i vere.
Uz to, bio je tu i despot Ataturk koji više od 60 godina posle svoje smrti i dalje u isto tolikoj meri gospodari turskim društvom.
Sekularni karakter zemlje, koji vernici i fundamentalisti duboko mrze, strogo se održava vojnom silom.
Bez ikakvog ustručavanja i srama, vojska je 1961. godine obesila demokratskog premijera Adnana Menderesa zbog „korupcije“ i „zavere s islamskim strankama“.
Prilikom vojnog udara 1980. godine pohapšeno je na hiljade protivnika bez ikakvog suđenja. Još 1998. godine „u ime Ataturka“ generali su nemilosrdno smaknuli prvu u Istanbulu demokratski izabranu islamsku vladu.
Turci za to čak imaju i svoj poseban žargon: „dubinska država“ naspram „zvanične ali površinske države“, kao i „mlaki puč“, „paša-puč“ ili „medijski puč“…
Otomanska imperija je na neki način podsećala na evropska kolonijalna carstva, ali nedostajao je jedan aspekt: kolonijalna bahatost u ophođenju s drugim narodima.
Otomance nije zanimalo da li je neko musliman ili hrišćanin. Jevreje i hrišćane su u načelu ostavljali na miru. Ponekad su mnogi talentovani jevrejski i hrišćanski mladići bivali poturčeni, a potom bi često dobijali važna vojna i činovnička nameštenja.
Ali što se ostaloga tiče, sloboda vere u Istambulu u 18. i 19. veku podsećala je na situaciju u Amsterdamu.
Dok su svuda u Evropi narodi druge vere bivali proganjani, u Otomanskom carstvu svako je mogao slobodno da upražnjava svoju veru.
Granice su bile otvorene izbeglim Jevrejima, a oni su davali dragocen doprinos razvoju ekonomije…
Nacionalizam 19. veka dokrajčio je toleranciju Otomanskog carstva.
A početkom 20. veka napetost je dostigla vrhunac, posebno u Anadoliji. No tek za vreme vladavine Ataturka etnička čišćenja postala su sastavni deo zvanične politike.
Njegova moderna Turska trebalo je da postane jaka nacionalna i etnička celina, otomansku multinacionalnost smatrao je sentimentalnom i zastarelom, religiozne i etničke razlike podrivale su identitet i bezbednost zemlje.
Dvadesetih godina, posle uzaludnog grčkog pokušaja da se zadobije kontrola nad velikim delom Otomanskog carstva u raspadu, Ataturk je izvojevao prisilnu razmenu između Grčke i Turske, etničko čišćenje do tada neviđenih razmera: više od milion grčkih pravoslavnih žitelja iz Anadolije iseljeno je u Grčku, a skoro 400.000 grčkih muslimana doseljeno je u Tursku.
Njihova sudbina je još bila sjajna u odnosu na sudbinu Jermena. Prilikom sukoba i deportacija 1915. godine, još pre nego što je Ataturk došao na vlast, procenjuje se da je ubijeno 1,5 miliona otomanskih Jermena, genocid koji i do dana današnjeg turska vlada odbija da prizna.
Čak i samo spominjanje tog genocida, prvog u 20.veku, dovoljno je za podizanje tužbe i suđenje. Prikrivanje prošlosti, fatalno zaboravljanje o kome je pisao Primo Levi, ovde je dužnost svakog rodoljubivog građanina.
Sve je to uticalo, i još uvek utiče na Istanbul.
Odlomak priređen iz knjige „U Evropi – Putovanje kroz 20. vek“, prevod sa holandskog jezika Ivana Šćepanović i Olivera Viringa, izdavač Heliks
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
