Istorija kroz objektiv digitalnih kamera

To je oko 200 milijardi snimaka više nego pre samo tri godine, kada je marketinška agencija InfoTrends procenila da će ljudi širom sveta napraviti 1,2 triliona digitalnih fotografija, odnosno da će svako od 7,5 milijardi ljudi, koliko ih je tada naseljavalo Zemlju, zabeležiti u proseku 160 različitih momenata u roku od godinu dana.

„Samo“ 25 godina ranije, u proleće 1995, kada je grupa američkih istoričara sprovodila istraživanje o stavovima svojih sugrađana prema prošlosti, stvari su izgledale mnogo drugačije. Iz ove perspektive, i samo istraživanje deluje nestvarno, pogotovo ako pogledamo ova dva pitanja koja su, između ostalih, postavljana ispitanicima:

Da li ste u poslednjih 12 meseci gledali fotografije u društvu prijatelja ili porodice?

Da li ste u poslednjih 12 meseci napravili neku fotografiju ili video-snimak kako biste sačuvali uspomene?

U istraživanju, koje je obuhvatilo 1500 ispitanika iz svih krajeva Sjedinjenih Američkih Država, 91 % odgovorilo je potvrdno na prvo, a 83 % na drugo pitanje.

Ako bi se isto istraživanje sprovodilo danas, procenti bi nesumnjivo bili mnogo veći od 91, odnosno 83 %. Razmislite: da li ste u poslednjih godinu dana skrolovali po telefonu gledajući fotografije sa porodicom ili prijateljima? A da li ste za poslednjih godinu dana išta fotkali ili snimali? Milenijalci bi se verovatno smejali ovako postavljenom pitanju. Zahvaljujući sveprisutnim pametnim telefonima sa kvalitetnim kamerama, mogućnošću za skladištenje datoteka, kao i društvenim mrežama, ljudi širom sveta svakodnevno naprave desetine fotografija i video-snimaka, a potom – ili istovremeno – „šeruju“ ih na Instagramu, Fejsbuku, Tviteru, Jutjubu ili nekoj drugoj platformi.

Međutim, pita se Elison Marš, profesorka na Univerzitetu Južna Karolina i kodirektorka Instituta za nauku, tehnologiju i društvo „En Džonson“, da li su svi ovi zabeleženi privatni trenuci zapravo deo naše istorije. To zavisi od toga kako definišemo istoriju, odgovara Marš u tekstu za portal IEEE Spectrum. Za Roja Rozencvajga i Dejvida Telena, istoričare koji su predvodili istraživanje iz 1995, istorija je bila nešto što je u toku, što se dešava, što teče, a američki građani su o njoj nedovoljno znali.

Ipak, umesto da se pozabave onim što ljudi ne znaju, Rozencvajg i Telen rešili su da „izmere“ njihovo mišljenje o prošlosti, odnosno da provere kako razmišljaju u prošlim događajima. Rezultate istraživanja objavili su 1998. u knjizi The Presence of the Past: Popular Uses of History in American Life. Studiju, koju su mnogi nazvali prekretnicom, hvalili su istoričari, istraživači, kustosi i  zaposleni u institucijama koje su redovno komunicirale sa javnošću, jer im je pomogla da vide kako „običan svet“ razume polje kojim se oni bave.

Ono što Rozencvajg i Telen nisu znali jeste da će vrlo brzo neverovatan razvoj tehnologije uzdrmati naučnu disciplinu kojom su se bavili, a digitalni fotoaparat je bio samo početak. Evo jednog dobrog primera. Malo više od trećine ispitanika istraživalo je istoriju svojih porodica i pravilo porodično stablo. Međutim, ova aktivnost postala je daleko lakša naredne godine, kada su Pol Brent Alen i Dan Tagart pokrenuli veb-sajt ancestry.com. Ukoliko  želite da napravite porodično stablo, više ne morate da odlazite u biblioteke, arhive, opštine, i listate knjige rođenih i umrlih, već je dovoljno da posetite ovu onlajn genealošku bazu podataka, sa oko tri miliona pretplatnika i približno 10 milijardi zapisa.

Drugi primer odnosi se na istorijske filmove i dokumentarce. Na pitanje da li su u poslednjih godinu dana gledali neki istorijski film ili emisiju 45 % ispitanika je odgovorilo potvrdno. Inače, ovo istraživanje rađeno je malo pre nego što je 1. januara 1995. pokrenut History Channel, koji je otvorio vrata moru programa fokusiranih na istoriju bez kojih danas teško možemo da zamislimo bilo koju kablovsku mrežu.

Međutim, osim što prate emisije o istoriji, ljudi je danas i snimaju i šeruju u realnom vremenu. Dovoljno je da odete na bilo koju društvenu mrežu i tu ste, na pozornici istorije, bilo da je reč o živim uključenjima sa protesta na kojima su vaši prijatelji – u Beogradu, Hong Kongu ili Mineapolisu – svadbama, rođendanima, derbiju između Zvezde i Partizana, ili, što je ovih dana često, u redovima ispred kovid ambulanti. Ili, kako to bolje objašnjava Elison Marš:

„Što su više ove tehnologije postajale uobičajene i prisutne, tako su i digitalne fotografije i video-snimci počeli da otkrivaju nepravdu i brutalnost na upečatljiv i jasan način. Time su doprineli ponovnom ispisivanju zvaničnih istorijskih narativa. Danas kratak video-zapis slučajnog posmatrača može da bude verodostojniji od izveštaja neke vlade.“

Digitalne kamere i istoričari

Digitalni zapisi su takođe promenili metodologiju istraživanja istoričara. Na ovogodišnjoj konferenciji Američke asocijacije istoričara Jan Miligan sa Univerziteta u Vaterlou u Kanadi govorio o tome da 96 % istoričara nema nikakav trening o korišćenju digitalnih fotografija iako ih većina koristi u svom radu. Oko 40 % ispitanih istraživača je reklo da su za svoj poslednji projekat uslikali više od 2000 fotografija, a jedan istoričar je rekao da ima čak 77 gigabajta digitalnih i digitalizovanih dokumenata, uključujući fotografije, koje prikuplja za svoju novu knjigu.

Ovaj trend, ali i nezamislive promene u radu istraživača, lepo opisuje Aleksis Madrigal, novinar magazina The Atlantic, u tekstu The Way We Write History Has Changed, gde odmah na početku kaže: „Kopanje po arhivama više nikada neće biti isto.“

Madrigal govori o arhivima, u kojima istraživači sede danima, nedeljama, pa i mesecima, pretražujući hiljade i hiljade stranica:

„Možete čak i… godine da provedete pregledajući kutije, pišući beleške i praveći fotokopije (što je relativno skupo). Sve manje i manje ljudi ima vremena, novca, ili strpljenja da to radi.“

Danas je dovoljno da otključate svoj smartfon i evo je, jeftina digitalna fotografija. Umesto da čitate sve te papire tokom poseta arhivu, sada je moguće da ih uslikate svojim telefonom i pogledate kasnije, zaključuje Madrigal.

Za kraj, evo i odgovora profesorke Elison Marš, na pitanje s početka – da li je 1,4 triliona digitalnih fotografija koje ćemo svi zajedno uslikati ove godine deo naše istorije:

„Pre jednog veka, čak ni pisac naučnofantastičnih romana ne bi mogao da predvidi da će neko fotografisati parking da bi se setio gde je ostavio kola. Ko zna da li će za jedan vek posle nas ljudi i dalje raditi iste stvari. U tom smislu, čak i najobičnija digitalna fotografija može da posluži i kao lično sećanje i kao deo istorijskog zapisa.“

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs