Italija (1): Ponovni susret sa Pompejom

… Napulj je ipak ostao – in tacta, po mnogo čemu specifičan, samosvoj i tipičan napolitanski kolos koji se uzdiže uz obalu Tirenskog mora.

Bučan i živ, u svako doba dana ili noći, Napulj vri, pupće, klopara i trešti oglašavajući se sve do dvadesetak kilometara udaljene planine Vezuv… Napulj je svedok raznih osvajača, to dokazuje tragom koji su oni ostavili iza sebe. Prolazeći pored drevnih palata, visokih i raskošnih otmenih fasada nametne se utisak da je svaka od njih građena s ljubavlju koju su graditelji utkali u zdanja… I tek kad se sa širokih bulevara uđe u staro jezgro tipičnih uzanih uličica: posetilac može da odahne od utisaka.

No, pre toga u sebi ponese blesak blistavo bele fasade Gradske katedrale, impozantni izgled Kraljevog dvorca, Citadele, prostranog trga Plebiscita, da bi čula smirio u najpoznatijoj Galeriji Umberto Prvi… I fizički i psihički zamor splasne kada se posle te, užurbane i bučne gradske razglednice, stigne u tišinu i blagotvorni mir Toledo uličice sa najboljim picerijama u Italiji. Opušteni belim vinom i prijatnom atmosferom stiže i najatraktivnija, rumena i zanosna – pica Napolitana. Zalogaj po zalogaj, gutljaj po gutljaj, ostatak noći mine uz, čuvenu, napolitansku pesmu…

Sutradan ujutru napuštamo još usnuli Napulj i brzim vozom jezdimo duž obale, paralelno sa besprekornom italijanskom autostradom. Pored nas promakne poneka vila tamnocrvene boje sa belim ornamentima, i mada zapuštenog izgleda, još uvek se na njoj mogu primetiti ostaci minule lepote i prefinjenosti… Posle trideset minuta naš voz se zaustavlja na stanici sa natpisom – “Pompeja“. Mediransko podneblje i sunce žeženo prži, čak i u oktobru pa jedva čekamo da stignemo na odredište…

Na izlazu, preko puta stanice, uranjamo u prijatnu hladovinu vrta sa egzotičnim biljkama; posle osvežavajućeg vetrića sa Tirenskog mora i hladnih sokova, sa izvesnim nestrpljenjem krećemo u suncem obasjane ostatke Pompeje. Autor ovih redova, posetio je ovo isto mesto pre više od tri decenije, kada su pogledima retkih posetilaca bila izložena – samo tri zida jedne sobe. Danas, u tom osunčanom poznoseptembarskom danu, kretao se popločanim putem iz ’onog vremena’ – sa mnogobrojnim grupama turista iz najudaljenijeg kraja sveta… Uz prisustvo istinskog uzbuđenja posmatram ulice, trotoare, kuće, i trgove grada koji je – 1.600 godina ležao – ispod sedam metara pepela i ohlađene lave. Ali, slučaj je hteo da jednog dana, ipak, bude otkriven…

Priča kaže da je bogati austrijski plemić koji je imao letnjikovac odlučio na da dnu svog dvorišta iskopa bunar. Pozvao je radnike koji su odmah prionuli na kopanje, međutim, nisu uspeli da dođu do vode zato što ih je u tome sprečilo nešto mnogo značajnije – moćne zidine nepoznate građevine. Kada je plemić obavestio vlast , došli su stručnjaci i arheolozi iz Napulja, a potom iz cele Italije. Posle izvesnog vremena vrhunski stručnjaci su celom svetu objavili senzacionalnu vest – da su pronađeni tragovi nekadašnjeg grada Pompeje… Danas, posle nekoliko decenija rada i novčanih sredstava iz celog sveta, a prevashodno pomoći Uneska, koji ju je stavio pod svoju zaštitu – Pompeji (kako je pravilno ime ovog lokaliteta koji godišnje poseti – 2,5 miliona turista) danas ’živi’ sasvim drugačijim načinom, zapravo, svakim danom sve više pokazujući i dokazujući da su u to vreme – imali i mnogo znanja i mnogo umeća.

To je očigledno – jer pri prvom koraku posetilac nailazi na popločani put koji ga vodi kroz gradske ulice (ima čak i jednosmernih – sa tri kružna pljosnata kamena raspoređena po sredini) i nizom kamenih kuća pored kojih se pružaju uzani trotoari napravljenih od sitne kamene kocke. No, da krenemo od impozantnog slavoluka koji predstavlja ulaz, da bismo se potom zaustavili na prostran, kolonadama i mermernom stubovima ukrašen trg.